У свету покретаном информацијама, више него лако је помешати само знање са нечим што је само по себи важно и добро. Тако стицање духовних информација постаје својеврсна „индустрија“. У једном руском роману из деведесетих година, једна интелектуалка сусреће монаха који обнавља древни манастир у Републици Грузији. Током разговора, она помиње један цитат светог Максима. Монах се изненади и каже: „Читали сте светог Максима? Како ћете се онда икада спасти?“ Потом јој рече да никада не би требало да чита више сати дневно него што се моли.

У наше време, у коме се информација сматра суштинским елементом демократије (а ми често замишљамо да је и духовни живот подједнако „демократски“ као и политички), скандалозно је чути да постоји знање које вам може нашкодити, или знање за које још нисте спремни. Ипак, тако је.

Пре много година речено ми је да треба да говорим само о ономе што знам (тај савет дао ми је један старији свештеник говорећи о проповеди). „Увек имаш право да испричаш своју причу“, рекао је, саветујући ме да моје проповеди остану у границама мог искуства. То је била тешка реч, јер сам био млад и имао сам врло мало искуства. И до данас је то остао добар савет.

Ово правило сам проширио и на своје писање, што је један од разлога зашто ме нећете видети да се оглашавам о неким темама. Опасно се приближавам кршењу овог правила сваки пут када наглас размишљам о науци — иако се чини да је то понекад неизбежно.

Постоји разлог зашто реч „старац“ има такву тежину у Православљу: богословље и мудрост нису област младих. Сретао сам веома бриљантне младе умове у богословским круговима, али то су обично умови који не знају шта да учине са оним што знају. Један начин да се ово разуме тиче се питања. Исти онај старији свештеник који ми је рекао да говорим само о ономе што знам, саветовао ми је и да не одговарам на питања која људи не постављају. И тај савет ме води до данас.

Не можеш знати нешто за шта немаш питање. Можеш прикупљати и памтити информације, али их никада нећеш истински знати док не постану твоје — а то се може догодити само кроз питања. Информација која није одговор на неко питање — бескорисна је. Зашто бисмо се онда њоме уопште бавили?

Можда бисмо могли говорити о примењеном знању насупрот пукој информацији. Једном смо у породици разговарали о тригонометрији (моја најстарија ћерка је математичар). Признао сам да о тој теми немам никакву представу, иако сам је учио у средњој школи и, чини се, добио оцену „добар“. Приметио сам да ми нико никада није објаснио на које питање тригонометрија даје одговор. Од своје ћерке сам сазнао да има неке везе са троугловима. Већина онога што је говорила била је изван мог разумевања.

Иста ова стварност чини да богословље често буде дело старијих. Каже се да се најбоља математика и физика раде пре тридесете године. Најбоље богословље настаје после шездесете. Природа питања у богословљу често није терет младих. Наравно, нека питања младости више немају значаја после шездесете године.

Ово размишљање указује на пут ка познању Бога: обраћај пажњу на своја питања. Резултат таквог пута јесте да постајеш много свеснији онога што не знаш него онога што мислиш да знаш. Пука информација постепено бледи.

Пре неколико година водио сам низ разговора са једним узнемиреним младићем који ме је оптуживао за разне јереси. Током тих сусрета, настојао сам да му пажњу одвратим од његових недовољно сварених информација (поједини такозвани православни сајтови наносе више штете него користи) и усмерим је ка његовој сопственој души. Његова заблуда била је у томе што је опасности видео тамо где их није било, а превиђао ону која је била непосредно присутна у њему самом. Нисам успео. Није добро прошао.

Православно хришћанство није тема коју треба „савладати“. Ако се исправно разуме, православна вера је сведочанство о „свему“. Она није подскуп религијског знања нити збирка доктрина. Она обухвата целокупно постојање — створено и нестворено. Највећи део вере не може се изразити речима. Што је мање онога неизрецивог што окружује неку тврдњу, то је већа вероватноћа да је она погрешна или искривљена.

Свети Игњатије Антиохијски запажа: „Ко заиста има реч Исусову, може чути и њено ћутање.“ Он такође каже: „Што више неко види да епископ ћути, то више треба да га поштује.“

Све ово, наравно, представља строг укор некоме ко је написао више од 2.500 текстова. Ипак, рећи ћу да је моје највеће достигнуће у ономе што нисам написао. Можда ћу управо тамо наћи своје спасење.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"