Претходни дио можете прочитати овдје.

^{Владика черногорски – предводитељ народни}

Серија чији је сам трејлер узбудио медије које народ од миља зове милуше, ушла је у мирније воде. Ко зна зашто је то лоше?

Друга епизода документарне ТВ серије „Његош свевременик“ ауторског двојца Микоња Кнежевић – Данило Бећковић, насловљена је „Владика и владар“.

Како смо у првој епизоди пратили дјетињство и воспитаније Његошево, сада смо пред младићем који у исти мах прима власт као „предводитељ народа црногорског и брдског“ и калуђерско, Стриково рухо. Драматика преноса власти добро је у серији приказана, као и потоњи обрачун са гувернадурима Радоњићима, који су вољност црногорску, зарад власти своје куће, хтјели да препусте Аустрији. Драматична ситуација доста је и информативно показана и то видимо као лијеп успјех серијала.

Другачије, са мање драматике, а које је нужно итекако било, приказан је Његошев сусрет са Петровградом и Императором Николајем Првим, приликом завладичења 1833. године. Дат је одломак из Његошевог писма Вуку Караџићу из кога се, истина, види, огроман утисак који је царева престоница учинила на младог владику. Овај део серије допуњен је и драгоцјеним напоменама руских стручњака за односе са Црном Гором. Колико је завладичење било важно за Црну Гору, за младог владику је, чини се једнако било важно допуњавање библиотеке и добијање штампарије; оне у којој ће „у печатњи свободе црногорске“ цензурисати лично Драго Драговић, што ће рећи „печатај што ти је драго“, како се Његош шеретски обрачунавао са бројним европским цензорима свога доба.

Није речено у серији да је архимандрит Петар Други завладичен најприје у чин епископа Црне Горе и Брда, а да је, по обичају Руске цркве, митрополитски сан, и она бијела камилавка, стигла доста година касније. Дакле, постао је владика черногорски, и то му је цијелог живота била омиљена атрибуција. Тако се потписивао и на својим писмима и на својим дјелима.

Премлад завладичен, он је своју титулу знао да носи као предводитељ народни, али и као пјесник; а није се устрчавао да каже: “Владика је лако бити, тешко је бити човјек“. Истовремено, сматрао се духовним вођом цијелог простора Пећке патријаршије о чијој је обнови сневао и планове ковао.

Ипак, остао је, владика черногорски.

Ако је у праву онај Хари Лајм у „Трећем човјеку“ када је испод точка на бечком Партеру рекао: „Швајцарска је за стотине године мира створила само сат са кукавицом“, ми можемо рећи, просте наше жртве свеколике, кад смо имали владику черногогорског.

Извор: zurnal.me

^{Владика у бесудној земљи}

Пут просвешченија подразумијевао је и установљавање Сената, Гвардије и перјаника. Наплату пореза, такође. Слабо се то допадало Црногорцима.

Рани дани Његошеве власти приказани су у трећој епизоди серије Његош свевременик, која носи назив „Државник и дипломата“.

Уз сав труд саговорника серијала, нарочито самог сценаристе, Микоње Кнежевића, драмски „штоф“ из овог значајног периода историје Црне Горе, средствима која су била на располагању ауторима, није могао да се развије до дубљих утисака и да испровоцира значајнија питања. Епизода је била својеврсни репетиторијум, добар и користан, за оне већ упућене у ову фазу Његошеве владавине, али је остало питање: да ли разумљив онима који се тек данас упознају са Његошем.

И више од тога: ако нам Његош као поета стално „измиче“ и тражи све новија тумачења, колико тек не схватамо, опет ћу рећи, драму његове владавине.

Желећи просвешченије није могао да не заведе репресивне институције, попут Сената, племенских капетана, Гвардије и перјаника. Али, опрезно, читаоче! Не треба у томе тражити неку добру аналогију, сувише добру аналогију, са фукоовским кључем кроз који данас посматрамо европско Просветитељство. (И сам Фуко је знао да се нашали на рачун сувише добрих аналогија). Овдје је проблем већи јер Пустињака цетињског, Његоша пјесника, морамо суочити са Његошем владаром. Нијесу баш Црногорци и Брђани радо гледали његово сламање племенске самовоље, нарочито не увођење пореза. Тек послије његовог упокојења, говориће: „Нећемо ми имати бољега господара од Владике Рада.“

Но, док не дођемо једанпут до пуног приказа те драме Његошеве власти, остаје њен централни међаш – канонизација Светог Петра Цетињског. Тај Његошев чин, који је као што је у серији лијепо приказано, имао је бројне непријатеље. Али, „Божије вријеме“ показало је да је то био најцрквенији, уједно и најдржавотворнији потез Његошеве власти. Још нешто, кроз канонизацију Светог Петра, сагледавамо и Његоша који је међу својим савременицима најдубље схватао немањићку црквено-државну мисао и праксу.

А, биће, и да му је заштита Светог Стрика итекако требала у успостављању власти у бесудној земљи.

Извор: zurnal.me

Насловна фото: фрагмент портрета митрополита Петра II Петровића, аутор: Giuseppe Tominz, извор: wikipedia.org

Текстови објављени у рубрикама "Коментари" и "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције