Свештенство и верни народ Кливленда и околине сабрали су се у четвртак, 8. јануара 2026. године, на дан када Света Православна Црква прославља Сабор Пресвете Богородице и Светог Јосифа Обручника, око свога првојерарха, Његовог Преосвештенства Епископа вашингтонско-њујоршког и источноамеричког, Господина Иринеја, у свештеној обитељи Сабора Светог Архангела Гаврила—Нове Марче, како би молитвено узнели литургијску благодарност Богу и истовремено посведочили великом и значајом догађају за Српску Православну Цркву на северноамеричком континенту—увођењу мати Параскеве (Милосављевић) у трон игуманијâ ове свете обитељи.

Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници Архијерејског намесништва кливлендског, међу којима су били: протојереј Милан Пајић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј-ставрофор Драган Љ. Зарић, протонамесници Марк Ресановић и Алекса Павићевић, јеромонах Сава (Гриском), духовник манастира Нове Марче, јереји Драган Вуковић, Сретен Станојевић и Мирко Томашевић, као и ђакон Предраг Лемајић.

Молитвено су били присутни и архијерејски заменик Његовог Преосвештенства, протојереј-ставрофор Раде Мирић, као и представници помесних православних јурисдикција: протопрезвитери Александар Гарклавс и, протопрезвитер Мајкл Симерик из Саборног храма Светог ТеодосијаАмеричке Православне Цркве, као и монахиње Серафима и Сара из Православног манастира Преображења Господњег Румунског Православног Епископата у Америци у Елвуд Ситију, савезна држава Пенсилванија.

По прочитаним одељцима из Посланице Јеврејима (зачало 306: Јев. 2, 11–18) и Јеванђеља по Матеју (зачало 4: Мт. 2, 13–23), Преосвећени Владика поучио је присутне богонадахнутим речима архипастирске беседе, коју у целости преносимо у наставку:

„Христос се роди!

Најљубљенији, ово је заиста дан који створи Господ; радујмо се, дакле, и веселимо се у њему (Пс. 117, 24). Усред наше велике радости—јер се Христос роди, Бог постаде човек, савршени Богочовек, Исус Христос, ради нас и ради нашега спасења—радост сусреће радост.

Ипак, управо на овај дан, на други дан празника Рођења Христовог, сусрећемо се са смрћу—страшном, ужасавајућом смрћу. Један цар жели да уништи новорођеног Цара. Ирод издаје наредбу да се у Витлејему побију сва мушка деца од две године и млађа, јер му мудраци не хтедоше открити где се родио овај нови Цар—Онај који је дошао да влада не само овим светом, него и животом који следи када овај свет прође.

И тако, како чујемо, оно што су пророци говорили заиста се испунило. С једне стране, велики пророк Исаија, који је седам стотина година пре Христовог рођења објавио: „Ето, девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануил“—С нама Бог (Ис. 7, 14). А потом долазе и страшне речи пророка Јеремије, који говори о великом плачу и ридању у Рами, где деце више нема; Рахиља, мајка, не може да се утеши, јер деце њене нема више (Јер. 31, 15). И затим се сећамо речи пророка Осије: „Из Мисира дозвах Сина Свога“ (Ос. 11, 1), и да ће се Он назвати Назарећанин. Тако Пресвета Дјева, заједно са Јосифом—опоменут у сну—побеже из Витлејема Јудејског у Египат, да спасе живот Богомладенца Христа.

Постоје и два дивна предања која се везују за ово бекство у Египат. Једно говори о томе како се Марија питала како ће прећи пустињу—како ће путовати са Дететом, тек што је родила. Тада јој приђе један човек и понуди јој свога магарца. „Узми га“, рече он. „Ја сам лопов. Цео живот сам крао, па и овог магарца сам украо. Али морам да се искупим за оно што сам чинио. Теби је потребан—узми га.“ По том предању, Марија га погледа и рече: „Мој Син ће те се сетити када дође твоје време.“ И зар није он био онај благоразумни разбојник на Крсту који је рекао: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје“ (Лк. 23, 42)?

Друго предање говори да је, како је ноћ у египатској пустињи бивала све дужа и хладнија, Марија тражила место заклона за Своје Дете. Нашла је одмор под једним великим жбуном рузмарина. Навикли смо да рузмарин видимо у малим саксијама, али у земљама у којима је константно топло он израста у заиста велики и снажан жбун. Под њим је Пресвета заспала са Својим Дететом. А када се ујутру пробудила, жбун рузмарина беше испуњен небеским миомиром, и гле—на њему су се појавили мали плави цветови. Плава боја—боја Пресвете Богородице у нашој Цркви; плава боја—боја човечанства; а мирис—мирис мајчинске љубави према Детету. Зато и у нашем старом српском обичају, на свадбама сви добијају лепу гранчицу свежег рузмарина да је носе, у спомен на ово предање.

Али, видите, најљубљенији, данас је и велики испит наше вере. Ми се силно радујемо—певамо „Рождество Твоје, Христе Боже наш“—и одједном, усред чистоте Христовог рођења, појављује се крв, црвенило свуда, крв која прекрива лице земље због трагичних убистава. И питамо: „Господе, како је ово могуће?“ Тада схватамо да нас Господ не куша, али нас испитује—и то, испитује нашу веру. Управо ови контрасти су испит за нас. Хоћемо ли га положити, или ћемо подлећи искушењу? То зависи од нас и од снаге коју нам Господ даје, да бисмо могли да носимо крст који је свакоме од нас додељен.

И тако, видите, најљубљенији, на овај дан свет је заувек промењен рођењем Христовим. Онај који је Творац времена и историје улази у време и историју као беспомоћно Дете, предајући Себе у потпуности на бригу Својој Мајци. Управо у томе видимо најсавршенији пример првог од четири облика љубави о којима говори Православље, на грчком названог στοργή (сторги)—нежне, материнске љубави. То је љубав мајке према детету: безусловна, ненаплатива, која једноставно постоји. Ипак, та љубав постоји у свакој жени. Било да жена роди или не, она је мајка.

И данас ова света обитељ прима мајку у личности мати Параскеве, која долази да служи као игуманија овог манастира. Тако се та нежна љубав—јасно видљива на свакој икони Пресвете Богородице и Богомладенца—пројављује пред нашим очима. Заиста, данас је дан који створи Господ, да се радујемо и да се веома веселимо у њему.

И сâмо време, возљубљени моји, чак и у овом савременом свету у коме живимо, са његовом политиком, и даље се мери Христовим рођењем. Постоји „пре Христа“ и Anno Domini—година Господња, односно „после Христа“. Он је Творац времена, и нико други, ма како ми то данас називали „новом ером“. Ко је увео ту нову еру? Христос! Сâм Христос!

Зашто, онда, стављамо повез преко својих очију? Зашто не видимо оно што је очигледно? Јер данас се Христос родио, и свет више никада не може бити исти. Слава Богу на висини, и нека се земља заиста испуни небеским миром. Нека мир обитава међу свим људима добре воље. Амин.

Бог вас благословио још једном, и од свег срца: мир Божији—Христос се роди!

Ваистину се роди!“

Након причешћа Светим и Животворним Тајнама Христовим и произнесених благодарствених молитава, Преосвећени Владика вашингтонско-њујоршки и источноамерички Господин Иринеј предао је мати Параскеви игуманијске инсигније—напрсни крст и жезал. Пошто су присутни, трократно и са великом духовном радошћу, потврдили њено ступање на трон игуманије манастира Нове Марче уз клицање: „Ἀξια! Достојна! She is worthy!“, Преосвећени Владика увео ју је у трон старешинства ове свештене обитељи, упутивши молитвене речи Господу, а новопостављеној игуманији следећу духовну поуку:

„Πрими жезал овај, и њиме утврђујући, управљај својом паством: јер за њу треба да даш одговор нашем Богу на дан Суда. У Господу Исусу Христу љубазно у Духу чедо, а сада већ игуманијо Параскево: слушај пажљиво глас Наше смерности којим те поучавамo. Благодаћу Свесветога и Животворнога Духа кроз нашу смиреност уведена си на духовно старешинство у овој светој обитељи, манастира Нове Марче, Сабора Светога Архангела Гаврила за игуманију, да напасаш разумне овце Христове пастве које је Он стекао Својом најдрагоценијом Крвљу. Предајемо ти овај жезал као знак духовног упављања: прихватајући га из Наше нечисте руке сматрај да га добијеш из деснице Самога Бога Који ти га невидљиво предаје преко Наше смерности. А, ти, поверену ти паству руководи по заповести Архипастира и Господа Христа Спаситеља са сваком усрдношћу и старањем, не скрећући десно или лево, већ идући средњим путем који се назива Царски. Преводи их од трулежних у нетрулежне, од земаљских у небеске: као што Мојсије када доби жезал од Господа Бога, преведе народ Израиљски из египатског ропства у Обећану земљу. И нека љубав увек пребива у вама, и нека Бог ради ње увек буде са вама. Све вас заједно саветујемо да усрдне молбе узносите свемилостивом Богу за мир свега света, за благостање светих Божјих Цркава, за много година и здравље православног рода нашег и за све православно хришћанство. И очински молимо да и Нашу смерност не заборавите у вашим непрестаним молитвама, да молећи се једни за друге сви добијемо наслеђе вечног живота од Христа Господа, чијом Божанском десницом да будете заштићени и благословени од сада и до века. Амин.“

Прихватајући у своје руке игуманијски жезал и послушање духовног старања над манастиром Нова Марча, мати Параскева изговорила је своје приступно слово:

„Ваше Преосвештенство,

Преподобњејши и пречасни оци, преподобне матере и сестре, драга браћо и сестре,

Христос се роди!

Пре свега узносим благодарење Живоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Који све устројава по Својој премудрој вољи и Који оно што је немоћно укрепљује, а оно што је слабо чини способним за дело које му је поверено. Ништа у животу Цркве, а нарочито у животу монашком, не бива случајно. И зато са страхом Божјим и трепетом срца, али и са надом у Његову Промисао, примам ово ново послушање, свесна да ме је Господ Својом руком, мени неразумљивим путевима, довео из далека, чак до ове благословене земље Америке, да бих служила Њему и Његовој светој Цркви.

Са дубоком благодарношћу и поштовањем помињем блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и његовог прејемника Његово Високопреосвештенство Митрополита Јоаникија, под чијим сам омофорима примила монашки постриг, учила прве кораке монашког живота и духовно стасавала. Од њих сам учила да је монаштво непрестани подвиг–подвиг послушања, смирења, молитве и ношења крста, али и подвиг радости у Господу. Оно што сам од њих примила–љубав према Цркви, ревност за истину, трпљење у искушењима и наду у Васкрсење–носим са собом као најдрагоценији залог и као меру по којој желим да живим и служим.

Посебну благодарност дугујем Његовом Преосвештенству Епископу Иринеју, који ми је указао поверење и дао благослов да преузмем управу ове свете обитељи. Тај благослов доживљавам не само као част, већ, пре свега, као крст, али и као позив на потпуније предавање Богу и Његовој вољи. Молим Ваше Преосвештенство да ме имате у својим молитвама, како бих ово послушање изнела не по својој снази, него по милости Божјој.

Није случајно што ово послушање примам у данима празника Божића, када Црква слави велику и неисказиву тајну очовечења Бога Логоса. Син Божији постаје Човек, да би човек постао учесник божанског живота. У смирењу витлејемске пећине открива се мера Божје љубави, која се не намеће силом, него се дарује у тишини и кротости. Та тајна је и мера сваког монашког подвига: сићи, умањити се, служити, да би се у нама родио Христос. Само ако Он буде у средишту нашег живота, наш труд ће имати смисла и плод.

Монашки живот је, по речима светих отаца, стално стајање пред Богом и сведочење Царства небеског већ овде и сада. У туђини, далеко од завичаја, тај подвиг добија и једну посебну димензију: да манастир буде не само место тихе молитве, него и духовно огњиште око кога се народ окупља. Наше светиње у расејању позване су да буду места сабрања, утехе и памћења–да у њима негујемо и преносимо наше аутентично црквено предање, дивне светосавске обичаје, језик и културу, не као нешто спољашње и пролазно, него као живи израз вере који нас чини оним што јесмо.

Смирено узносим и молитву Светом Архангелу Гаврилу, благовеснику велике радости и тајне спасења, заштитнику и покровитељу ове свете обитељи. Нека он, који је Пресветој Дјеви благовестио рођење Спаситеља, чува свој манастир од сваког зла, умножи и укрепи сестринство у миру, љубави и једномислију и учи нас послушности вољи Божјој и верности, какву је он сâм показао у служењу Господу.

Молим се Господу да ми буде Помоћник, Утешитељ и Руководитељ у свему што предстоји, да управља мојим речима, мислима и делима, да не тражим своје, него оно што је на корист овој светој обитељи и спасењу душа које јој приступају. Без Њега не можемо чинити ништа; са Њим и најтежи пут постаје пут спасења.

И на крају, смирено се обраћам вама, драга браћо и сестре, молећи вас да будете на помоћи овом манастиру и мени као недостојној слушкињи. Помажите молитвом, љубављу и разумевањем, да би ова света обитељ била место молитве, мира, покајања и духовног укрепљења за све који јој долазе, и жива веза са нашим коренима у Христу и Светоме Сави.

Нека се Христос, Који се родио у Витлејему, непрестано рађа у срцима нашим и у животу ове свете обитељи, молитвама Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, на славу Божју, на радост Цркве и на спасење свих нас. Амин.“

Извор, фото: епархија источноамеричка