Интервју са оцем Јосијом Тренхамом (енгл. Fr. Josiah Trenham).

Отац Јосија Тренхам је православни свештеник, теолог и пастир у Калифорнији, познат по снажном сведочењу Православља у савременом америчком контексту. Рођен у протестантској породици, прешао је у Православље након дубоког личног и теолошког трагања. Он је оснивач и директор издавачке куће Patristic Nectar Publications, кроз коју шири богословску и патристичку литературу, и аутор је бројних књига и беседа. Поред пастирске службе, активно ради на образовању и проповедништву. Отац Јосија је ожењен и отац је десеторо деце.

Рођен сам и одрастао у Пасадени, у Калифорнији. Енглеског сам порекла и један од мојих предака је заиста дошао бродом Мејфлауер. Вероватно се питате зашто сам се укључио у грчку православну традицију. Одгајан сам као презвитеријанац и када сам имао осам година, имао сам пријатеља Грка са којим сам играо бејзбол. Викендом сам преноћио код њега и он ме је одвео у своју цркву у Пасадени. То је био мој први сусрет са православним хришћанством и нисам много разумео јер је то била већински грчка заједница, а ја уопште нисам говорио грчки.

Када сам имао осамнаест година, тек сам био кренуо на факултет и тамо сам упознао жену која је касније постала моја супруга — Катарину. Она је била најмлађа од шесторо деце и потиче из Маунт Шасте. Два њена старија брата постала су православни хришћани, а пре тога су били методисти. То је био мој други сусрет са Православљем, и тада сам почео да јој се удварам. Њена браћа су ми слала књиге и писма и почела су да са мном воде разговоре о вери, јер нису желела да им се сестра уда за презвитеријанца. Започели смо преписку управо у времену када сам био на студијама и веома сам се заинтересовао. То је означило почетак једног процеса читања и трагања који је трајао око пет година. У почетку сам покушавао да њих преобратим у презвитеријанство — али они су победили.Данас имамо деветоро деце и у браку смо већ скоро двадесет четири године

У овој цркви сам од раних деведесетих година. Пре тога сам провео годину дана у једном од наших сиротишта у Мексику. Рукоположен сам 1993. године, а пре тога сам био помоћни свештеник у једној дивној парохији у Санта Барбари. Основне студије завршио сам на колеџу који се зове Вестмонт, такође у Санта Барбари, а после тога сам похађао такозвану Реформисану богословију (Reform Theological Seminary), која је презвитеријанска. То је било у време када сам пролазио кроз процес преласка у Православље.

Заправо, када сам уписао богословију, саставио сам списак свих разлика између реформатске и православне вере. Потом сам током једног семестра похађао самосталне студије, настојећи да разјасним та питања. Дипломирао сам на богословији која се зове Вестминстерска теолошка богословија (Westminster Theological Seminary), старој презвитеријанској богословији, а затим сам докторирао код православног научника на северу Енглеске. Моја докторска дисертација носила је наслов „Брак и девственост према светом Јовану Златоусту“. Свети Јован Хризостом био је патријарх Цариграда и највећи проповедник у историји Цркве. Упокојио се 407. године. Рођен је у Антиохији, а његово име значи „Златна уста”.

Потом је признат за светитеља и постао познат као свети Јован Златоусти. Од њега сам научио све. Он ми значи све. Научио ме је како да се молим и он је веома жив у Христу. Многи људи мисле да, када светитељ умре, он се налази негде далеко и да се молитвом њему упражњава нека врста идолопоклонства. Тако могу да мисле презвитеријанци, али православни никада не посматрају Христа као одвојеног од светих. Свето Писмо каже да је Он диван — чудесан — и да, иако њихова тела почивају у гробу, њихове душе су у потпуности живе.

Златоусти је у своје време био најизузетнији епископ на свету. Поседујемо обимне томове његових списа и они су у целини веома практични. Постоје беседе које је држао у којима нас учи како да живимо као породица; моја дисертација је управо била усредсређена на породични живот — на то како изгледа живети као хришћанин у дому, али и у манастиру. И брак и девственост. Његова дела читам свакога дана и читаћу их до краја свог живота.

Црква каже да је свети апостол Павле уста Христова, а да је свети Јован Златоусти уста Павлова. Он је написао тумачења свих Павлових посланица и она се и данас читају. Након што сам докторирао, служим као пастир, и то је управо оно што овде радим. Ово је млада заједница, основана 1992. године; претходни парох је отишао назад на Исток. Почели смо са око дванаесторо људи, а прва окупљања одржавали смо у једној просторији Баптистичког универзитета овде у Риверсајду.

Након тога смо изнајмили локал у приземљу на углу улице Индијана и Тајлер, затим смо се преселили у једно индустријско складиште у улици Ван Бјурен, а потом смо 1999. године купили ово имање. Оно је било у власништву дивног пензионисаног ботаничара са Универзитета Калифорније у Риверсајду (UCR), по имену др Хомер Чепмен, који је у то време имао 101 годину. Нисмо имали довољно новца да га купимо, али сам му написао писмо у ком сам објаснио колико бисмо волели да купимо имање и шта можемо да понудимо. Он ми је одговорио и веома љубазно написао да, иако је наша понуда била за 35% мања од онога што је он првобитно тражио, пристаје и рекао нам: ‘У реду, градите своју цркву.’ Преминуо је неколико година касније, у 106. години живота, и током нашег обраћања градским властима писао је писма подршке у нашу корист. Имање смо купили 1999. године, са градњом смо започели 2001, изградили салу и уселили се 2002. године. Две године касније купили смо и последњу слободну парцелу поред, површине од три хектара, и пројектовали смо наш црквени храм, који је управо завршен и представља другу фазу изградње. Са градом смо добили одобрење за три фазе: салу у којој се сада налазе наше канцеларије, затим цркву, а у трећој фази — школу као образовни центар, коју се надамо да ћемо изградити у будућности.

Шта ми је, дакле, било најзанимљивије у Православљу? 

Па, у искушењу сам да кажем: ‘Све!’ Ипак, рекао бих да је оно што ме је одмах привукло била православна Литургија — само богослужење. Оно ме је потпуно затекло, поразило и истовремено испунило. Код презвитеријанаца смо имали одличне проповеднике, али само богослужење — седење и изговарање молитава, седећи на столици — као млад човек знао сам да за то нема примера у Библији. У Светом писму постоје стотине навода о телесним положајима у молитви, а само један који говори о седењу.

Православни веома озбиљно схватају богослужење и оно није усмерено на забаву. Током већег дела Литургије свештеник стоји окренут леђима народу и чак не гледа у њих. Ипак, у томе се осећа величанственост Бога и величина Свете Тројице, као и свест да је то нешто што заједница приноси Њему, а не себи. То је на мене оставило дубок утисак. Лепота самих храмова, иконографија и црквени историјски списи посебно су ме дотакли.

Презвитеријанска црква се мењала толико брзо да сам знао довољно да се запитам: ако је овде реч о истини, зашто има толико промена? Као млад човјек, то је у мени стварало несигурност и осећај да немам поверења у своју цркву. Оженио сам се са двадесет година и сећам се да сам, припремајући се за брак са деветнаест, постављао себи питање:

„Ако будем имао децу, да ли ће црква бити уопште слична оној у којој сам ја одрастао?“

И одговорио сам себи да сумњам у то — па зашто бих онда улагао у нешто у шта немам поверење? Зашто бих улагао у нешто у шта нисам уверен? Са Православљем је било другачије. Неко ми је једном испричао шалу: колико православних епископа је потребно да би се променила само једна сијалица? Одговор је: „Промена?“ То ми се свидело. И ево, прошло је готово двадесет и једна година откако сам православан.

Који је темељ мојих веровања? 

То је целокупна Црква, саграђена на вери у Личност Исуса Христа. Ми Га називамо једним грчким изразом — Теантропос, што је сложеница која значи ‘Богочовек’. Он је Личност на којој је саграђена читава Црква. Његов живот, Његова смрт и Његово васкрсење за нас су све. То је оно што непрестано славимо, током читаве године, а сваке недеље литургијски прослављамо празник. Црква је оно што је Он Сам установио. У Новом завету је рекао да ће саградити Своју Цркву — и Он ју је заиста саградио. Црква је са Њим дубоко и нераздвојиво повезана.

Заправо, ми је називамо ‘Телом’, јер је она живи организам у коме Он обитава. Она је храм Његовог рођења, као и храм Оца и Светога Духа. То је темељ Цркве. Цркву посматрамо као нешто што је и људско, јер иначе у њој не бисмо могли да будемо — и у том смислу несавршено, будући да у њој има места и за грешнике попут мене. Али истовремено она није само људска, већ и божанска, као стварност у коју је Бог Сам уложио и коју је обећао да ће одржавати као светионик. Исус је своје ученике назвао градом који на гори стоји и светлошћу света. За мене је она то несумњиво била и остаје у мом животу.

Овај духовни живот није пре свега ствар појединачних доживљаја, већ је сусрет са Живим Богом. Срж православног схватања спасења не састоји се једноставно у опроштају грехова нити у некој судској представи Бога који нас проглашава ‘исправнима’. Реч је много више о једном органском односу и заједничарењу између Бога и човека, које се остварује унутар Цркве кроз оно што називамо Светим Тајнама. Ми заиста верујемо да у томе долази до узајамног прожимања: ми се сједињујемо са Богом, и Бог са нама, и да се тиме преображавамо. Управо је то у самом срцу сваке Литургије, која, посматрана са објективног становишта, јесте управо оно што јесте и што сама каже да јесте — и која је пуна чуда.

Често нам долазе и пентекосталци. Кажем им да, иако говорење језицима може бити једно искуство, оно што ми имамо у Литургији је толико задивљујуће и превазилази свако пентекостално искуство, а истовремено је и дубоко лично. Постоји један диван историјски опис догађаја са краја десетог века, око 988. године. Велики кијевски кнез у то време био је Владимир. Његова бака Олга примила је хришћанство и отишла у Цариград да се крсти, а потом се вратила и живела међу Словенима, који су у то време били пагани. Она је постала хришћанка и покушала је да убеди свога сина да и он прими хришћанство, али он то никада није учинио. Њен унук Владимир, међутим, јесте.

Начин на који је то учинио био је да је послао изасланике широм света — у Рим и Багдад, желећи да упозна католичанство и ислам, а послао их је и у Цариград. Они су му писали и рекли да, када су ушли у велику цркву Свете Софије, која је у то време била краљица хришћанских цркава у свету, нису знали да ли су на небу или на земљи. Били су потпуно обузети лепотом, а једино што су с сигурношћу знали било је то да њихов Бог обитава међу људима. То је Владимиру било довољно: наредио је да се пошаљу епископи и свештеници, и тако је Русија 988. године примила хришћанство. Искуства која су тада имали ти изасланици снажно су одјекнула и у мени; оно што је мене најдубље погодило била је сама служба, литургијско богослужење.

То помиње чак и свети апостол Павле. У Првој посланици Коринћанима (14. глава) он каже да је богослужење ране Цркве било такво да би неверник, који уђе усред службе, био прободен у срце, његова савест би се пробудила, па би пао ничице и исповедио: ‘Заиста је Бог међу вама.’ Управо такав је утицај богослужења. Оно што је он доживео у првом веку, ја сам доживео у двадесетом, а исто су доживели и изасланици у десетом веку.

То је зато што је то управо оно што Литургија заиста јесте. Црква јесте изникла из света, али када се сабере и уобличи, она постаје светионик и предстража Неба; а сама Литургија јесте једно узлажење. Свети апостол Павле је описује као узлазак на Гору Сион и у Небески Јерусалим, где долази до заједничарења анђела и људи, светих и грешних, и где Бог долази да обитава међу нама. На призив свештеника силази Дух Свети. Дарове које Богу приносимо Он прима и преображава. Он нам даје грожђе, пшеницу и земљу; ми то узимамо и од тога чинимо најбоље што можемо — хлеб и вино — и приносимо Му их, а Он нам их враћа претворене у Тело и Крв Свога Сина и њима нас храни божанским животом. То је заиста задивљујуће. И то се догађа на свакој Литургији. То је несравњиво више од говорења језицима.

Имамо веома пријатну и разнолику заједницу верника. У парохији има око 450 активних чланова, а отприлике половина њих долази из око петнаест различитих земаља. То су верници прве и друге генерације имиграната. Другу половину парохије чине људи из овог краја који су прешли у Православље, као и њихова деца. Заједница је заиста шаролика. У богослужењу се највећим делом служимо енглеским језиком — око 95%. Говорим мало и шпански, јер сам провео годину дана у Мексику, и могу, ако је потребно, да служим целу Литургију на шпанском. Користимо помало шпански и помало арапски, а будући да могу да читам грчки, служимо се и грчким језиком, као црквенословенским, — пре свега ради оних којима је енглески тежак. Не у мери која би отежала разумевање енглеским говорницима, али довољно да ободри и развесели оне који су тек дошли.

Ово је јединствен тренутак у америчкој историји. Тек у последњих двадесетак година православно хришћанство је заиста постало реална могућност за Американце. Пре тога оно је углавном било вера странаца — слично као што је то у великој мери и данас случај у Енглеској, где идем сваке године већ петнаест година. У Енглеској има много православних, али већина Енглеза Православље и даље доживљава као нешто што припада Кипранима, јер их је тамо много, или као нешто што припада Русима. Уопштено гледано, они га цене и вероватно знају више о Православљу него што зна већина Американаца.

У Сједињеним Државама, међутим, Православље се више не посматра само као страна вера, већ као део ширег верског мозаика. Данас овде живи око милион православних. Појавио се довољно велик број америчких обраћеника, тако да је Православље постало веома привлачно онима који траже традиционално хришћанство — без помодарства и без сталних промена. Мислим да је управо то најважније за Американце: да Православље виде као нешто што могу озбиљно да размотре и што им је сада постало доступно.

Црква са две хиљаде година историје богослужења и вере, са мученицима и светитељима — Црква која се није повијала под ветровима времена.

Извор, фото: journeytoorthodoxy.com 

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"