На празник Успења Пресвете Богородице, у петак 28. августа 2026. године, манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру прославио је славу.

Тим поводом свету Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије уз саслужење протојереја-ставрофора Радивоја Круља, протојереја Горана Горановића и јерођакона Василија Старовлаха.

Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.

Почнимо од краја данашњег јеванђелског одјељка. Одговарајући на глас жене из народа: „Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!” (Лк 11, 27), Исус говори да су блажени они који слушају ријеч Божију и држе је (уп. Лк 11, 28). Господ тиме не пориче да је блажена утроба која га је носила, већ нас упућује корак даље: она која га је носила блажена је зато што је живјела у складу са ријечју Божијом. Његова Мајка је чула глас архангела: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом; благословена си ти међу женама“ (уп. Лк 1, 28), на шта је Дјева одговорила: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38).

Ово јеванђеље помиње и двије сестре, Марту и Марију. Марија је сједила крај Исусових ногу и слушала Његову бесједу, док се Марта трудила да га што боље послужи (уп. Лк 10, 38–42). Марта се брине, али се и љути на своју сестру јер ју је, како читамо, оставила саму да служи (уп. Лк 10, 40). Она се чак обраћа Господу, очекујући од Њега да каже Марији да јој помогне око гостопримства. Марта је слика свих нас, јер се сви бринемо шта ћемо јести, пити и обући, како ће се неке ствари одвијати и шта нас чека. Око нас непрестано одјекују гласови о растућој кризи, ратовима, земљотресима и поплавама. Брига је, заиста, оправдана, али њоме не рјешавамо те силне проблеме. Нажалост, она често само доприноси нашем општем колапсу и друштвеном метежу. Ово нам јеванђеље, никако не умањујући Мартин значај, казује да је потребно само једно: слушање ријечи Божије. То је, другим ријечима, узимање удјела у божанском животу Господа нашег Исуса Христа, односно отварање сопственог срца за Његово присуство.

Ми данас славимо Пресвету Богородицу, у којој су обједињене Мартина трудољубивост и Маријина ревност и усредсређеност на ријеч Божију, дакле и служење и слушање. Она је најприје послушала, а потом почела да служи. То треба да нам буде примјер, јер се ми врло често најприје превише бринемо, ломимо и исцрпљујемо, понекад до те мјере да сасвим изгоримо, па тек онда посегнемо за ријечју Божијом. Требало би да кренемо управо од ријечи Божије, да најприје њу чујемо и да се молимо. Није ни чудо што хришћански етос препоручује молитву прије сваког дјела. На тај начин свако наше дјело постављамо пред Господа Исуса Христа и Он постаје средиште сваког нашег дјеловања. Молитвом се наш ум просвјећује, а ми постајемо умногоме растерећени, јер своје бриге више не носимо сами.

Свако од нас овдје, на служби, понио је са собом и своје бриге. Сви бринемо. Али имајте на уму стихове једне пјесме коју ћемо ускоро пјевати: „Сваку сада животну бригу оставимо!“ Нажалост, као људи, често не успијевамо да ове стихове усвојимо као став према животу, јер ће нам већ на путу према нашим домовима поново искочити читаво море брига. Требало би да се трудимо да их савладавамо, имајући у виду Господње ријечи: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 29–30). Уз молитву идемо даље, трудећи се да трезвено корачамо кроз живот и да, колико до нас стоји, избјегавамо нове проблеме.

То би требало да научимо, драга браћо и сестре, из данашњег јеванђеља и из примјера Пресвете Богородице коју данас славимо. Осврнимо се само кратко на њен живот: она најприје нема гдје да се породи, па се порађа у пећини; затим је славе и људи и анђели, а онда цар Ирод хоће да јој убије Сина, те она бјежи; потом гледа како њен Син исцјељује и подиже болесне, а онда и како га људи пљују, шамарају и распињу. Све то она подноси јер је бољи дио изабрала – да се повинује ријечи Божијој и да на тај начин учествује у божанском животу свога Сина.

Као хришћани позвани смо да сваку животну бригу оставимо. Морамо да одбацимо однос према животу који нас држи у сјенци непрестаног страха и да се поуздамо у благослов Божији, који је мјера ствари: „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“ (Пс 127, 1).

Имајмо, при томе, у виду да то никако не значи избјегавање одговорности према животу. То подразумијева препознавање сопствених способности и неспособности, јер су наши животи ионако тешки, а ствари нам непрестано измичу контроли. На нама хришћанима је да славимо Бога пред лицем Његовим и да му пјевамо хвалу, знајући да Он најбоље познаје све тешкоће са којима се суочавамо. Амин!

Извор, фото: Епархија диселдорфска и немачка