У поподневним часовима у понедељак, 1/14. септембра 2026. године, служено је опело блаженопочившем игуману Манастира Светог Герасима Јорданског, архимандриту Хризостому Тавулареасу, који се упокојио у Господу 24. августа/6. септембра 2026. године, после тешке болести.

Након упокојења у болници „Игија“, тело блаженопочившег архимандрита Хризостома пренето је у свети манастир којем је служио више од четрдесет година, значајно га укрепљујући и развијајући у страху Божијем, побожности и љубави.

Опелом је началствовао Његово Блаженство патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење свих архијереја Патријаршије, светогробских јеромонаха, свештеника Патријаршије из свих крајева њене јурисдикције и отаца манастира, у присуству монахиња, представника Палестинске управе, чланова управе заједнице у Јерихону, представника Министарства унутрашњих послова Израела г. Цезара Маржија, представника хришћанских заједница из многих крајева, његове духовне деце и великог мноштва народа — међу којима су били многи којима је чинио добро — у молитви, побожности и радосној тузи, у нади на наше заједничко Васкрсење.

Надгробно слово произнео је главни секретар Патријаршије, Његово Високопреосвештенство архиепископ константински Аристарх, рекавши:

„Ваше Блаженство, оче и владико,

часни саборе архијереја,

господине генерални конзуле Грчке,

пречасни оци,

благочестиви поклоници,

Одлазак ка Господу нашег вољеног брата, архимандрита Хризостома Тавулареаса, игумана Светог манастира Светог Герасима Јорданског, сабрао нас је овде на његовом опелу, дубоко ожалошћене и растужене због растанка са њим, али утешене и укрепљене Христом, бесмртним Царем, Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом, Који се оваплотио, био распет и васкрсао, „Првенац из мртвих, и Господар над царевима земаљским, Који нас љуби и опра нас од грехова наших крвљу својом“ (Откр. 1, 5). Док путује ка „небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“, по речима божанственог апостола Павла (Фил. 3, 20), прате га наше молитве да задобије милост и благодат, покој и радост.

Нашим молитвама дужни смо да придружимо и похвалу његовом животу и владању. Сећамо се да је архимандрит Хризостом рођен 1952. године у Каламати, на Пелопонезу, где је стекао основно образовање. Године 1977. дошао је у Јерусалим и био примљен као искушеник да служи у Базилици Рођења Христовог у Витлејему. Годину дана касније, 1978, ступио је у Светогробно братство, примио монашки постриг из руку блаженопочившег патријарха јерусалимског Бенедикта и добио име Хризостом. Исте године блаженопочивши архиепископ лидски Именеј рукоположио га је за ђакона у Манастиру Часног Крста у Јерусалиму. Наставио је да служи као ђакон у Витлејемској базилици, а 1979. године блаженопочивши архиепископ севастијски Корнилије рукоположио га је за свештеника и истовремено поставио за игумана овог Светог манастира Светог Герасима, када је примио и чин архимандрита.

Од тада је, током више од четрдесет година, у различитим периодима замењујући и попуњавајући упражњена места настала услед недостатка свештенства у светим манастирима Горе искушења, Хозеве и Светог Јована Крститеља на Јордану, са примерном ревношћу радио на напретку овог древног и историјског Манастира Светог Герасима, или Каламона.

Будући да је манастир природна оаза у пустињи, он га је претворио и у духовну оазу. Његове капије држао је отвореним, а његове просторије стављао на располагање за поклоњење и смештај мноштву поклоника свих националности, хришћанима Свете земље, а нарочито припадницима наше православне пастве са севера и југа, припадницима извиђачког покрета и ученицима Патријаршијске школе Светог Сиона, дипломатама и обичним људима.

Ревносно се трудио, понекад чак излажући сопствени живот опасности, да заштити манастирску имовину од тежњи за ширењем и покушаја присвајања од стране становника околног подручја, имајући у том настојању Патријаршију и Генерални конзулат Грчке у Јерусалиму као своје заступнике и подршку.

Добро користећи прилоге поклоника и приходе од обрађивања манастирског пољопривредног земљишта, како радом најамних радника тако и сопственим трудом, украсио је под главног храма, параклисе и дворишта укусно израђеним византијским мозаицима.

Са дозволом Патријаршије подигао је на патријаршијском земљишту у Јерихону комплекс зграда које, када их Патријаршија издаје као стамбене просторе, канцеларије или продавнице, могу обезбедити значајне приходе за њене различите потребе.

Као делатан, гостољубив, милосрдан и братољубив човек, примао је оне који су били у невољи и новчано им помагао. Био је вољен и поштован. Успео је да складно сједини првенствени карактер манастира као места рада, друштвеног служења и милосрђа са његовим монашким и богослужбеним карактером, односно са служењем, колико су му снаге допуштале, прописаних монашких богослужења, обично у виду бденија уз учешће поклоника.

Обновио је старе манастирске просторије, а потом подигао и нове зграде које се користе као конаци. Његов благи лик остаће још много година неизбрисиво урезан у сећање чланова Светогробног братства и благочестивих поклоника.

За ова његова добра дела која смо поменули, учињена нашој Светој заједници и ближњима у невољи, молимо свемилостивог Бога да му их, по Свом милосрдном суду, урачуна у добро, заједно са постојаношћу и без роптања са којима је подносио искушење своје болести; да му опрости све што је сагрешио, вољно или невољно; да га настани међу праведнима и светима у Рају; и да његовој души дарује „најслађи нектар, светлоносни нектар“ Свога трисветлог Божанства. Амин.“

Вечан му спомен.“

После опела, блаженопочивши старац Хризостом сахрањен је у гробу који је сам припремио испред манастирске капије.

Након сахране, у манастирској трпезарији послужена је традиционална заупокојена трпеза (макарија).

Вечан му спомен!

Извор, фото: Јерусалимска патријаршија

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"