Повод за овај осврт јесте чланак објављен у листу Њујорк тајмс 19. новембра 2025. године, под насловом „Млади мушкарци у све већем броју приступају Православној цркви“ (Young Men Are Flocking to the Orthodox Church), новинарке Рут Грем (Ruth Graham) која се бави религијским темама у савременом америчком друштву. Ауторка у чланку пораст интересовања за Православље у Сједињеним Америчким Државама тумачи кроз призму тзв. „хипермаскулинитета“ и културних реакција на савремено друштво. Иако текст указује на одређене стварне појаве, он их сагледава превасходно у социолошком и идеолошком кључу, занемарујући унутрашњу, духовну и богословску стварност Цркве. Такав приступ своди Православље на простор културног идентитета или уточиште за поједине друштвене групе, што не одговара његовој суштини као Тела Христовог. Стога се намеће потреба за трезвеним и црквеним одговором, који ће показати да Црква није производ друштвених токова, већ место преображења човека у Христу.

У наставку доносимо два текста православних аутора: др Џорџа Демакопулоса, професора на Универзитету Фордхам и ко-директора Центра за православне хришћанске студије, и свештеника др Александра Херцелера, при храму Свете Марије у Ендикоту (Њујорк), који, полазећи од различитих перспектива, разобличавају површне и идеолошки обојене интерпретације Православне цркве у савременом медијском простору и указују на њену истинску, духовну и богословску стварност.

Наратив „Православље као мушкост“

др Џорџ Демакопулос

Према писању Њујорк тајмса, млади, конзервативно оријентисани мушкарци у све већем броју приступају Православној цркви јер она наводно представља ретко место које слави мушкост. Овај наратив „Православље као мушкост“ није нов. Већ годинама га подстичу поједини утицајни профили на друштвеним мрежама и таблоидни новинари. У њему, додуше, има и извесне истине — постоји агресивна интернет-култура тзв. „ортобраће“, коју чине нови мушки обраћеници. Пораст броја мушкараца који се интересују за Цркву може се, бар делимично, објаснити искривљеним разумевањем православног учења и праксе које они шире.

Проблем са текстом у Тајмсу није толико у томе што је указао на ове појаве, већ у томе што није узео у обзир да црквени јерарси и богослови доследно одбацују наратив „Православље као мушкост“, јер је он очигледно у нескладу са богословљем и историјом Цркве.

Као истраживач раног хришћанства, могао бих опширно да говорим о радикалној равноправности коју је проповедала рана Црква, о њеном преображају грчко-римских схватања о полу, о њеном вредновању женских личности и о чињеници да је подстицала жене да, ради светости, одбаце брак и рађање деце. Могао бих такође да нагласим да аскетски живот није питање „мушке чврстине“, већ духовног преображаја и за мушкарце и за жене.

Ипак, не смета ми толико што поменути текст није изложио основна хришћанска учења и историјске чињенице, нити ме нарочито узнемирава то што се служи извесним сензационалистичким приступом типа: „Пазите, долази токсично мушко православље“.

Моја брига је, пре, у томе што овакви текстови додатно појачавају опасност коју за Цркву представља наратив „Православље као мушкост“, нарочито за оне који су задужени за катихизацију потенцијалних новообраћених.

У већини парохија, катихизација пада на терет парохијског свештеника, који је већ преоптерећен, често без довољно средстава и неретко без посебне припреме за катихету. Будући да ниједна православна јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама нема званичан катихизис, сваки свештеник је принуђен да сам осмишљава програм поучавања. То значи да се обим, трајање, садржај и квалитет катихизације знатно разликују од парохије до парохије и од јурисдикције до јурисдикције. У таквим околностима већ је довољно тешко свештенику да поучи оне који приступају са извесним разумевањем шта је Православље, по чему се разликује од традиције из које долазе и зашто желе да га упознају.

Још је теже свештенику или катихети да помогне онима који приступају вери на основу погрешних представа о Православљу, или зато што траже религијску традицију која ће потврдити већ постојеће културне или политичке идеологије. Управо то чине они који шире наратив „Православље као мушкост“ — они продају мит, настојећи да преобликују Цркву у складу са унапред задатим друштвеним и политичким програмима, који нису сагласни са древном вером каква је Православље.

Друга, очигледна опасност овог наратива јесте то што он отуђује верне жене које припадају Цркви. Није изненађујуће што младе жене у све већем броју напуштају Цркву. То је трагично само по себи, а још више ако се има у виду да је рано хришћанство у великој мери било покрет жена — први покрет у историји који је јасно објавио урођено достојанство жене.

Могуће је да млади у Сједињеним Америчким Државама доживљавају хришћанство као препреку равноправности жена, а тај утисак додатно појачава наратив „Православље као мушкост“. Али то није оно што Православље исповеда. Замислимо шта би било могуће за Цркву, за младе жене и за младе мушкарце, када бисмо све правилно поучавали у вери.

Исцељивање хипермаскулинитета у Цркви

свештеник др Александар Херцелeр

У последњим месецима, у јавним расправама о Православној Цркви у Америци поново се појавила једна већ позната тема, на коју је недавно указао и Џорџ Демакопулос на порталу Public Orthodoxy. У широко читаном чланку објављеном у листу Њујорк тајмс прошлог новембра изнета је тврдња да је Црква — нарочито у свом недавном расту — постала уточиште за различите облике „хипермаскулинитета“. Ове забринутости посебно се односе на новообраћене, за које се често сматра да са собом доносе идеолошка оптерећења која настоје да изразе у језику и животу Цркве.

Било би лако одбацити ове тврдње као плод недобронамерности, али би то било неискрено. Као свештеник, могу отворено да кажем да у појединим тренуцима овај проблем додирује нешто стварно. Готово сваке недеље — као и многе друге цркве широм Сједињених Америчких Држава — имамо благослов да примамо посетиоце и оне који се интересују за Православље, од којих су многи са њим дошли у контакт преко интернета, а велики број њих су млади људи. Неки од њих заиста долазе носећи у себи извесну збуњеност и огорчење, које се испољава у необичном виду културног супротстављања и трагања за идентитетом. Такви, на пример, могу да помешају аскетске подвиге Цркве са идеолошким супротстављањима савременом друштву, те да их виде као начин да поврате „строгост“ у отпору култури коју доживљавају као непријатељску према мушкости, уместо да их разумеју као лек за покајање и духовно исцељење.

Признавање стварне културне збуњености и оптерећења које могу пратити оне који се интересују за Православље и новообраћене — као и признавање обиља интернет-садржаја који подстиче овакво схватање — ипак није исто што и прихватање дубље претпоставке која, чини се, стоји у основи великог дела ове узнемирености. Та претпоставка полази од тога да се Православна црква најбоље може разумети као културни или идеолошки простор у који може бити „инфилтрирано“ одређено виђење мушкости, или било које идеологије уопште. Овакав приступ одражава суштински социолошко поимање Цркве, које стоји насупрот далеко захтевнијој тврдњи коју Православна црква износи о себи: да је она Тело Христово. Она је, дакле, мистични организам у коме се изопачења људских жеља не потврђују, већ се препознају и исцељују. Како пише велики богослов XX века, отац Георгије Флоровски, „Црква је… место и начин искупитељског присуства Васкрслог Господа у искупљеном свету.“ У Цркви се „хришћани усађују у Христа и Христос пребива у њима“.[1]

Ако је Црква заиста оно што о себи исповеда — „место… искупитељског присуства Васкрслог Господа“ — онда она у својој суштини не може бити заробљена нездравим облицима мушкости нити било каквим културним наративима. То, међутим, не значи да ове појаве треба занемарити. Они који се интересују за Православље, нарочито млади људи, могу инструментализовати одређено тумачење Предања против сопствене рањивости и помешати реакционарност са верношћу. То су стварни пастирски изазови и њима се мора приступити. Међутим, приступајући им, морамо полазити од свести да је Црква заиста оно што о себи сведочи. Ако је Црква Тело Христово, онда је она управо место где се оваква идеолошка изопачења исправљају — не идеолошком контролом или искључивањем, већ спорим и захтевним процесом духовног обликовања у заједницу, у заједнички живот Цркве.

Црква не поставља исправна идеолошка опредељења као предуслов за настојање да се живи и дела у њеном заједништву. Врата Цркве отворена су за све. Процес интересовања за Православље и катихуменат не постоје да би одстранили збуњене. Истраживање живота Цркве није резервисано за оне који су идеолошки „исправни“. Црква је живот духовног обликовања — живот молитве, богослужења, учења и заједнице. Црква је, како често говоримо, болница за грешнике.

Мушкост, као и сваки аспект људског живота, улази у Цркву рањена. Црква не настоји да укине разлику између мушког и женског, али исто тако не допушта да било које поимање тих разлика остане нетакнуто или непреображено. Мера мушкости у животу Цркве — као и у свему — није снага, надмоћ или самоувереност, већ саобразност Христу. Христос није мушки архетип, него откривење новог човека. Стога је живот Цркве крстообразан: сила се открива у служењу, а победа се налази у самоиспражњењу (кенози). Мушкост, дакле, треба посматрати у тој перспективи. Она треба да буде принесена Цркви и — као и све — тамо где је изопачена, треба да буде исправљена и исцељена. Треба да имамо на уму да Црква није састављена од апстрактних идеја, нити од интернет расправа или културних полемика. Она је конкретна заједница људи: деце и старих, болесних и обичних, свих који настоје да остану верни. Онај који долази тражећи простор који би потврдио неки културни наратив брзо открива да се православни живот живи у трпљењу, пажњи и дуготрајној послушности која води ка смирењу. Уместо да се узнемиравамо због појединих културних наратива које неки заинтересовани и новообраћени доносе са собом, предлажем да њихов долазак — са свим тим оптерећењима — посматрамо у светлу онога што сама Црква о себи исповеда: да је она заиста Тело Христово. Ако је то тако, онда ниједна идеологија — било мушка или било која друга — не може на крају присвојити Цркву као свој дом. Црква је управо место где се наша изопачења и болести исцељују, а не освећују нити подстичу.

[1] Georges Florovsky, “The Church: Her Nature and Task”, in The Collected Works, vol. 1 (Belmont, MA: Nordland, 1979), 65.

Извор, фото: publicorthodoxy.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"