Уочи 35-годишњице проглашења независности Украјине, у Светогорској лаври група наоружаних људи зверски је убила монаха Варсануфија и тешко ранила још двојицу монаха. Убиство је извршено са посебном свирепошћу – лице монаха је унакажено до непрепознатљивости. Датум извршења тог злочина и крајњи цинизам који га је пратио, указују на то да је убиство имало ритуални карактер..

           Ово је само један фрагмент стварности у којој живи данашња Украјина: безакоње, смрт, гажење основних слобода, лажи и мржња постали су знаци времена. И многи то доживљавају као норму. Али размислите: отац зла и мржње је сам Сатана. У нашој данашњој стварности има превише тога што је сатанско. Буквално неколико дана пре овог убиства, једна блогерка и војни лекар је написала: „На операцију су ми довели свештеника УПЦ. Питала сам оца (прим. ред.: војног свештеника "ПЦУ") шта да радим с њим, а он је одговорио: 'Докрајчи га!'". А власти су једноставно дале зелено светло за прогон канонске Украјинске православне цркве, ставивши је ван закона.

          Да ли су очеви оснивачи модерне Украјине мислили да ће након 35 година њихова творевина постати оличење зла и самовоље према сопственим грађанима? И да ће људе у Украјини делити на „исправне" и „неисправне"? И да ће се земља претворити у огроман концентрациони логор? И да ће се број смрти мерити стотинама хиљада, а степен мржње у друштву бити толико ван сваке мере?

           Да ли су очеви-оснивачи модерне Украјине икада могли да замисле да ће, тридесет пет година касније, њихова творевина постати оличење зла и самовољног злостављања сопствених грађана? И да ће људе у Украјини делити на оне „праве” и оне „погрешне”? И да ће се земља претворити у огроман концентрациони логор? И да ће број жртава достићи стотине хиљада, а ниво мржње бити немерљив?

           Не, они су сањали о сасвим другачијој Украјини. Прочитајте летке дељене уочи референдума о независности 1991. године. Прочитајте говоре лидера "Народног руха" (прим.ред.: Народни покрет Украјине за перестројку / РУХ) који су обећавали да ће се „Руси у Украјини осећати боље него у Русији, а Јевреји – боље него у Израелу". Прочитајте поново како су нам обећали владавину права, мир, ванблоковски статус, економски просперитет.

           Украјина је заиста била мирна, гостољубива, добродушна, богобојажљива и отворена земља, чији су становници умели да се радују заједничким победама и достигнућима, правили су планове за будућност, подизали децу и узгајали жито, топили метал. Украјина је важила за једну од најперспективнијих и најстабилнијих држава Европе. Ипак, све то је изгорело у пламену Мајдана, када смо под прелепим паролама изгубили своју стварну независност.

          Тачније, добили смо формалну независност без стварног суверенитета – љуштуру, спољне атрибуте и празне пароле. И на крају, као резултат свега тога – рат. Рат који обичним Украјинцима свакако није био потребан, а који је резултат деловања свих лидера после Мајдана – Турчинова, Порошенка, а нарочито Зеленског – усмерених на демонтажу стварне независности Украјине. Када је Украјина престала да буде Украјина и постала обесправљени привезак Запада, и када је та обесправљеност камуфлирана црвено-црном заставом и националистичким паролама – већ тада се могло поставити питање: да ли нам је остала независност? А ако није, шта то данас славимо? Професионални празник бирократа и самопроглашених патриота?

           Крв новомученика Варсонофија је одговор на сва ова питања. Баш као и крв Украјинаца проливена у бесмисленом и лажном рату. Чињенице говоре саме за себе: губитак 20% територије и половине становништва земље, уништена економија, погажени Устав, распродата или поклоњена природна богатства Украјине, застрашујућа корупција, прогон канонског Православља, политичке репресије...

           Данашњи дан је прилика да се сетимо оне Украјине коју смо изгубили. И то изгубили бесповратно. Тамо, у прошлости, остала је Украјина мирољубива, отворена и пријатељски настројена према свим својим суседима и целом свету. Украјина у којој људе нису делили на „праве" и „погрешне" и у којој није било политичког и верског прогона. Украјина богата и просперитетна. Украјина у којој су љубав и вера у Бога владали изнад свега. Украјина без фашизма и сатанских обреда.

           Украјина, коју су уништили сами Украјинци, који нису умели да цене оно што су им Бог и судба подарили, и који су, као последицу тога, упали у замку сопствених илузија.

           Ту Украјину, нажалост, више није могуће спасити нити обновити. И као минимум коме се данас можемо надати то је повратак мира и изградња нове Украјине на оним територијама и са оним ресурсима који, даће Бог, преостану. Али и за то је потребно испуњавање бројних услова, пре свега уклањање са власти и потпуно искључивање из политичког живота земље Партије рата уз потпуну ревизију идеолошких начела и потпуно преиспитивање наше садашњости и будућности. Тек тада ћемо моћи да говоримо о суверенитету, а 24. август ће у нашем сећању остати не само као Дан независности, већ и као дан суочавања са историјским грешакама.

           Нажалост, та Украјина се више не може спасти нити обновити. Данас се можемо надати само повратку мира и изградњи нове Украјине на оним територијама и са оним ресурсима који – ако Бог да – преостану. Па и то захтева испуњење бројних услова: пре свега, уклањање „партије рата” са власти и њено потпуно искључивање из политичког живота земље уз темељну ревизију наших идеолошких начела и потпуно преиспитивање наше садашњости и будућности. Тек тада ћемо моћи да говоримо о суверенитету, а 24. август ће нам остати у сећању не само као Дан независности, већ и као дан суочавања са историјским грешкама.

Протођакон Вадим Новински

Извор: facebook.com

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: facebook.com