Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Опасност гордости је у томе што је она змија са много глава. Сваки пут када се једна глава одсече, израсте друга. Гордост је болест која се неприметно увлачи у све, као што сунчева светлост тихо продире свуда. Ако постим, хвалићу се својим постом. Ако учиним добро дело, хвалићу самога себе и причаћу другима шта сам учинио како бих добио похвалу. Понекад могу да ћутим током разговора, не из смирења или да бих пажљиво слушао, већ да бих скренуо пажњу на себе, са жељом да ме други подстакну да говорим!

Комплекси ниже вредности потхрањују гордост. Људи којима су потребни пажња, наклоност и брига траже их на погрешним местима. Они настоје да се докажу и на све могуће начине истакну своје присуство. Та тежња може ићи чак и против прихваћених норми и мерила, само да би привукли пажњу. Зар „трендови“ у моди, улепшавању и мењању сопственог изгледа – како би се постигао одређени „имиџ“ или привукли погледи – нису начини потврђивања сопственог постојања и скривени вапај који говори: „Ја сам овде“? Зар неки људи не унаказују свој изглед како би привукли пажњу, макар и на негативан начин? Чему служи она наказност коју понекад виђамо у моди?

Гордост почиње онда када потпуна надменост прерасте у презир према ближњем, док се човек истовремено дрско размеће и хвали самим собом. Она избегава сваку критику или прекор и одбија да чује било шта што јој не годи. Свој врхунац достиже одбацивањем Бога и Његове помоћи, када човек сматра да су му довољни он сам и његове способности, чиме подражава демонима.

Што се гордост дубље укорењује у нама, то наше духовне и душевне болести постају теже. Наша потреба за утехом и миром постаје све већа.

Против гордости и надмености боримо се сећањем на сопствене грехе, недостатке и мане. Свакодневно испитуј своју савест како би постао свестан сопствене несавршености. Прихватај примедбе оних који те воле и преиспитај себе када од блиских људи добијеш оштру критику или прекор. Ништа толико не потхрањује нашу гордост као заборављање сопствених недостатака и грехова.

Упоређуј себе са онима који су бољи од тебе или са онима који су пре тебе прошли путем врлине. Дружи се са светитељима како би схватио да је пут који је пред тобом још дуг. Обрати пажњу на гнев као на јасан знак гордости. Потврђуј себе делима љубави, а не гордошћу и надменошћу.

_{Фото: сцена Силазак у Ад, извор: vk.ru}

Учи од природе. Дрвеће богато плодовима повија се према земљи, док се бесплодна стабла уздижу према небу. Ниска земља прима реке и потоке, постаје плодна и доноси обилан род.

Умножавај врлине и добра дела како би искоренио комплекс ниже вредности у себи. Упознај себе и признај своје мане како би могао мирно да приступиш њиховом исправљању. Помири се са својом прошлошћу како би могао јасно да сагледаш ствари у светлости стварности и да напредујеш као човек и у духовном животу. Ослобађај се својих комплекса чинећи дела љубави. С времена на време упореди свој положај са положајем оних који су мање срећни од тебе, како би се научио благодарности и задовољству оним што имаш.

Живи по Јеванђељу и испитуј себе у светлости његових заповести. Тада ћеш открити колико се порока гнезди у теби.

Позивај себе на одговорност и нека ти Христос буде узор. Тада ћеш моћи да се ослободиш гордости, да уместо ње заволиш смирење и пронађеш мир за којим трагаш.

Извор: antiochian.org

Насловна фото: фрагмент са vk.ru

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"