Архијереј УПЦ је (прим. ЖЦ: за сајт Бориспољско-броварске епархије УПЦ, којом началствује митрополит Антоније Паканич) прокоментарисао екуменски догађај у древној Никеји: 

Оно што се догодило у Изнику је симболичан гест у правцу нове уније, - каже митрополит Лука (Коваленко)

Дана 28. новембра 2025. године у турском граду Изнику – древној Никеји, одржане су свечаности поводом 1700. годишњице одржавања I Васељенског сабора, на којем је усвојен Никејски символ вере, осуђена аријанска јерес и одређено време прославе Васкрса.

На јубиларном догађају су учествовали римски папа Лав XIV, патријарх константинопољски Вартоломеј, патријарх александријски Теодор, представници Антиохијске и Јерусалимске цркве, као и поглавари хришћанских заједница које делују у Турској.

У оквиру свечаности, поглавар Римо-католичке цркве и васељенски патријарх Вартоломеј одслужили су екуменски молебан, а такође су потписали заједничку декларацију у којој су изразили спремност да „одлучно наставе дијалог у циљу успостављања пуног јединства између Православне и Католичке цркве" и да теже успостављању заједничког датума прославе Васкрса.

Свечаности одржане у Турској изазвале су низ питања код архијереја Украјинске православне цркве, митрополита запорошког и мелитопољског Луке. Коментар владике у наставку објављујемо у целости.

^{Изник и „људокрадице"*: шта се крије иза јединства}

          Оно што се одигравало у Изнику (некадашњој Никеји), у граду где је донесен Никејски символ вере, где су Оци Сабора храбро одсецали свако извртање истине, требало је да буде тренутак трепета и одговорности. Сваки богословски догађај на овом месту морао би да одише духом Никејско-цариградског символа вере, не само његовим речима, већ и његовом непоколебљивом строгошћу по питањима Истине. Међутим, управо овде је изронила горка иронија: сећање на Сабор који је утврдио догматску истину користи се као оправдање за замагљивање догматских граница, а реч „јединство" претвара се у реторику која прикрива процесе који са Истином готово да немају никакве везе. У светлу тога, данас посебно оштро одзвањају речи апостола Павла о „људокрадицама" (1. Тим. 1:10) – о онима који, користећи духовни ауторитет, благе речи и привидне изговоре, воде људе тамо куда Христос није заповедио – на духовно клање.

         С тим у вези, поставља се низ питања.

         1. Зашто патријарх Вартоломеј тражи савез са католицима, али не чини ништа за јединство у Православном свету?

         То је главно и најболније питање. Ако се човек искрено брине за јединство Цркве, логично је да први и неодложни корак буде исцељење унутарправославног раскола, који је данас достигао ниво какав није виђен од времена Велике шизме. Када се посматрају дешавања, постаје очигледно да стварни напори уопште нису усмерени ка обнављању унутрашњег православног мира. 

Пре свега, упада у очи одсуство било каквих корака ка обнављању евхаристијског јединства између Помесних цркава, без којег сваки разговор о црквеном миру постаје празна прича.

Али ни то није довољно – не видимо ни најмањи знак покајања за оне једностране и отворено антиканонске поступке који су својевремено и изазвали садашњу кризу. Уместо покушаја да се исправи учињена грешка, призна одговорност и врати саборности, догађа се заоштравање претходне линије. И као резултат, уместо смиреног тражења јединства, сведоци смо наставка претходне политике „првог без једнаких", мешања и једностраних одлука које само продубљују ране, уместо да их лече. Тако се корак по корак ствара утисак да циљ уопште није мир, већ учвршћивање сопствене власти под изговором бриге о „јединству".

         На позадини тога, говорити о „јединству са католицима", игноришући сопствени подељени дом, не изгледа као тежња ка истини, већ као политички пројекат где „јединство" постаје инструмент, а не врлина. Свети Оци су више пута упозоравали: рушитељ унутрашњег мира Цркве никада не може бити миротворац споља. Мир стечен ценом манипулација није мир, већ замка, управо оно што користе предатори.

         2. Зашто није учињен покушај да се окупи цела Православна породица?

         Ако отац породице крене да тражи помирење са странцима пре но што се измири са сопственом децом – то изазива питања. Но у црквеној равни – то је и канонски прекршај. 

Канонско начело саборности није апстракција, већ практични закон живота Цркве: ниједна Помесна црква нема право да иступа као „прва без једнаких", јер такво понашање нарушава равнотежу и братске односе међу Црквама. 

Из тога следи неодложан закључак: питања која се тичу црквеног јединства и поретка морају се решавати саборно, у присуству и уз сагласност Помесних цркава, а не по вољи једног центра. Сходно томе, недопустиво је уздизати приватно мишљење – чак и ауторитативног јерарха – изнад мишљења Цркве Христове у Њеном саборном изразу; када се лична иницијатива ставља изнад саборности, то више није пастирска брига, већ злоупотреба власти. Зато су било какви једнострани кораци, предузети без саборне сагласности, и канонски незаконити и духовно штетни за Цркву.

         Када константинопољски патријарх дејствује на несаборан начин, заобилазећи све остале, а затим то прикрива „бригом о васељенском јединству", то је управо оно што су Свети Оци називали маском побожности, под којом се крије воља за влашћу, а не воља за истином. Такво гажење канона под лепим изговором јесте оно о чему је Христос говорио: „Чувајте се лажних пророка који вам долазе у овчијем руху...". Управо тако делују човеколовци: благе речи – али које не воде миру, већ унији.

         3. Зашто се јединство са католицима ставља изнад верности православном саборношћу?

         Католици нису непријатељи, али наше богословско разилажење није нестало никуда. Имамо различите еклисиологије, различита схватања о примату, о благодати, о Цркви као таквој. Никејски Симбол вере је само темељ, али не и цело здање богословља.

Славити „јединство" када тог јединства нема, облик је духовног лукавства.

Цела историја Цркве сведочи да никаквог уједињења ван Истине нема. Данас се то заборавља. И најстрашније – заборавља се тамо где би требало да буду први чувари памћења.

         4. Због чега су опасне такве иницијативе?

         Воде Христово стадо у погибију. Када се у тренутку највеће унутрашње кризе, при најоштријем расколу унутар Православља, чине демонстративни кораци у сусрет католицима – то више није богословље, већ преусмеравање вектора. То је покушај да се свету стави до знања: „Истинско јединство је са Римом, а не са православном браћом".

Тако се рађа фактичка унија – непотписана на папиру, али делујућа у симболима, заједничким догађајима, општим изјавама и богословском скретању. Управо то је та духовна „чељуст" на коју апостол Павле упозорава, називајући их грабљивцима људи: 

прво освајају поверење обичних људи не силом, већ осмехом, приступачношћу и привидном бригом, да би их потом водили не ка Христу, већ ка својој вољи. Успоставивши везу поверења, они умеју да замене јасне каноне дипломатијом: уместо јасног канонског поретка – благе формуле, вербално жонглирање, компромиси и апеловање на „дух времена", који делују флексибилно и миротворачки, али заправо нагризају канонски темељ Цркве. Ову замену прати још један трик: успављују будност лепим речима и свечаним фразама, тако да се пажња пастира и народа скреће са суштине – догматске и канонске верности – на упечатљиве слике и громке декларације. Тако грабљивци делују не нападом, већ шармом. И као резултат, добија се најопасније: спољашње јединство се уздиже изнад унутрашње истине – важније су заједничке фотографије, заједнички догађаји и симулакруми заједништва од истинског евхаристијског и догматског јединства. Тако корак по корак спољашњи изглед заклања унутрашњу стварност: паства остаје у потпуној збуњености, а канонска саборност и истина се замењују влашћу и дипломатијом. Управо је то деловање грабљиваца људи у овчијој кожи.

         5. Шта чинити?

         Одговор је један – вратити се духу Никејско-цариградског исповедања, оном унутрашњем трезвењу и строгости којима су се руководили Оци Сабора. Управо они су нам оставили не само формулу вере, већ и модел устројства црквеног живота, где влада Истина, а не политичка конјунктура. Зато је прави пут данас сасвим другачији од онога који посматрамо. Пре свега, неопходно је истинско покајање за уношење раскола у Православље, за она једнострана дејства која су разрушила саборност и проузроковала савремене ране. Док нема покајања, све остало је само реторика. Затим је потребно саборно разматрање проблема са свим Помесним Црквама.

Само заједничка Трпеза, заједничка молитва и заједнички разговор могу да поврате изгубљено поверење и обнове црквени поредак, а не дипломатске иницијативе поједине катедре.

Следећи корак треба да буде обнова евхаристијског јединства унутар самог Православља, јер без њега се било какви спољашњи „загрљаји" и гестови добре воље према другим конфесијама претварају у лажни сигнал. Не може се говорити о јединству са спољашњима када је сопствена породица подељена и када рана изнутра још увек крвари. И тек на том чврстом темељу може зазвонити заједничко православно сведочанство свету, засновано не на дипломатији и политичким интересима, већ на верности Истини и непромењивом Предању. Тада ће глас Цркве Христове бити чујан свету једнако јасно као што је звучао кроз уста Светих Отаца у Никеји. Управо тако би спомен на Сабор прослављали велики Оци – и тако би требало да га прослављају њихови наследници данас, ако теже да буду чувари Истине, а не њени располагачи.

Оно што се догодило у Изнику (Никеји) није само теолошка платформа или културни догађај. То је симболичан гест који показује правац који је изабрала одређена црквена група: не ка православној саборности, већ ка новој унији.

И управо овде речи апостола Павла оживљавају са посебном снагом:

         „Закон није прописан за праведника, него за... крвнике, блуднике, мужеложнике, људокрадице*..." (1. Тим. 1:9-10). Људокрадице нису само злочинци прошлости. То су они који отимају слободу црквене свести, замењују истину дипломатијом, воде људе у духовну замку, скривајући се иза имена мира.

          Данас се од сваког православног хришћанина захтева трезвеноумље, молитва и способност разликовања духова. Јер време није једноставно. И није свако „јединство" – од Духа Светога.

_{*) трговци људима, киднапери, предатори - у актуелном контексту ради се о трговини душама, спасењем људи}

Извор: Православная Жизнь, фото: телеграм канал митрополита Луке, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

- Текстови у рубрици "Тачка гледишта" не изражавају неизоставно став редакције