Једна тема којој у своме животу нисмо посветили онолико пажње колико је потребно јесте тема хришћанске радости. Истина је да често, загледајући се у себе, уочавамо да преовлађују туга, тескоба, малодушност и горчина. Радост изостаје, добро расположење недостаје, и услед тога целокупно наше понашање бива непосредно погођено, са неповољним последицама по нашу свакодневицу. Роптање, рђаве речи, грубост, потиштеност и непристојност излазе на површину.

Међутим, не може се замислити истински хришћанин без радости у своме животу. Верујући човек не може бити стално тужан, утучен и обузет осећањима лишеним духовне ведрине. Радост треба да влада, заједно са благородношћу, духовним достојанством, унутрашњом узвишеношћу и културом душе.

За превазилажење жалости и утемељење радости, потребно је да обратимо пажњу на неколико важних чињеница:

Пре свега, дужни смо да знамо да сваку тугу у човеку рађа терет греха. Један древни спис апостолских отаца, „Јермин Пастир", каже: „Жалост се јавља као најзлонамернији и најпогубнији дух за слуге Божије, и више од свих духова разара човека." Грешан живот доноси потиштеност души. Грех је тама и не допушта човеку да се радује светлости. Тако се шири духовна обамрлост — дремеж душе. Човек бива заробљен тугом и прикован за жалосна стања. Насупрот томе, духовна борба за стицање врлина јесте непрестана радост, слобода и избављење.

Стицање радости остварује се покајањем. Човек који се каје — радује се, а са њим се радује и сав духовни свет. „Биће радост на небу због једног грешника који се каје" (Лк. 15, 7). Апостол Павле нас позива да одбацимо „терет греха" (Јевр. 12, 1–10) и да будемо подвижници добра, ослобођени страсти и бремена греха, са чистом и добром савешћу, без унутрашњих прекора. Тада се у нама настањује радост.

Затим, заједница са Богом, која се остварује у богослужбеном животу Цркве, доноси помирење, мир и радост. Онај који ревносно учествује у богослужењима, а нарочито онај који се причешћује Светим и Пречистим Тајнама, испуњен је истинском радошћу.

_{Фото: Народ на Литургији испред цркве, извор: pemptousia.gr}

Поред тога, радост се рађа и из делатног испуњавања заповести љубави. Дела доброчинства, човекољубља, милосрђа, служења ближњима, као и мисионарски труд, воде ка радости.

Радост, дакле, као нераскидиво повезана са хришћанским идентитетом, јесте радост заједнице са живим Господом. Она је плод Духа Светога (Гал. 5, 22). А врхунац те савршене радости, који припада чедима Божијим, јесте Рај — заједница са Богом, неизрецива радост Царства небескога, којој да нас Господ удостоји.

Радост се не налази у материјалним добрима, у земаљским уживањима, у забавама и пролазним почастима.

Каже свети Јован Златоусти: „Радост не ствара ни мноштво новца, ни тежина власти, ни телесна снага, ни раскош трпезе, ни украшеност одежди, нити ишта од овога света, него једино духовно достигнуће и добра савест. Онај који то има, макар носио рите и борио се са глађу, веселији је од оних који живе у изобиљу" (Омилија на Посланицу Римљанима, PG 60, 400).

Да знамо да нас Господ избавља од жалости, од искушења и сваке препреке, и узводи нас духовно ка небесима. Не тугујмо, дакле, не будимо малодушни и суморни. Зато је и Васкрсли Христос првим речима упутио: „Радујте се" (Мт. 28, 9).

Молимо Господа да нам дарује радост Духа Светога, да се уста наша увек испуњавају хвалом и славословљем, и да у све дане живота свога благосиљамо Творца и Добротвора нашега, истинитога Бога. Тада ћемо имати у себи истинску радост — богодану, духовну, свету радост!

Митрополит мански Хризостом III

Извор: Περί της χαράς των χριστιανών - Pemptousia

_{Насловна фото: митрополит после Литургије на Томину недељу са средњошколцима са Атике, извор: im-manis.gr}