Налазимо се у данима Великог и Часног поста  у коме Црква човеку дарује прилику да у овом свету ужурбаности и брзих навика човек мало успори, па чак и потпуно заустави. Ови дани нису само једноставна промена у исхрани или један назначен период у календару. Велики пост је пре свега време једног духовног буђења и период када човек треба да себе подсети на оно што је најважније у његовом животу. Док свет наставља своју ужурбаност и уобичајену брзину, Црква тихим гласом позива све верне да успоре корак, да се саберу и да погледају дубоко у своју душу и срце. Пост нас учи нечему што је, чини се, савременом човеку веома непознато али и те како потребно. Учи нас тишини.

           Живимо у времену које готово и да не познаје тишину. Наши дани испуњени су разним звуцима, разговорима, обавезама, порукама и бригама које се непрестано смењују. Човек је окружен буком света и често себи не дозвољава да поседује ни један једини трен у коме би остао сам са својим мислима и својом душом. У тој буци света лако се изгуби оно што је за сву творевину најважније: тиха реч благог Бога који говори човеку из своје велике љубави према њему.

           Као велики извор мудрости и један од темеља хришћанске вере, Свето Писмо нам показује да Бог не долази увек у великим и силним догађајима. Видимо да када је свети пророк Илија тражио Господа, најпре је дошао силан ветар који је разваљивао горе и ломио стене, затим земљотрес, па и огањ - али Господ није био у тим силним стварима и потресима. Он се јавља као "глас тихог и благог поветарца" (1.Цар. 19, 11-12). Тај тихи глас, тај благи поветарац Божијег присуства човек лако пропусти ако је његово срце испуњено непотребном буком света. Зато је једна од највећих духовних потреба нашег времена управо - тишина. Не тишина празнине и усамљености, већ тишина у којој се душа сусреће са Богом. Тишина у којој човек налази свој мир и благостање и коју, због њене важности за сталоженост и смирење људског ума, душе и срца, слободно можемо назвати светом тишином. На крају крајева, ако ништа друго, само присуство човекољубивог Господа чини да молитвена тишина буде освећена Његовим благословом.

_{Фото: Михаило Несторов, "Лисица" (1914.), извор: wikipedia.org}

           Многи људи у себи гаје мишљење да је духовни живот нешто што припада и једино је резервисано за монахе и светитеље. Али духовни живот почиње једним једноставним и смиреним кораком: човек мора да се заустави. Да за трен прекине буку своје свакодневнице и да дозволи својој души да Господу посвети трен свог бдења у овом свету. У тим кратким тренуцима тишине душе, човек почиње да види себе онаквим какав он заиста јесте. У тишини постаје свестан својих речи, својих поступака и својих слабости. Схвата где је погрешио, кога је повредио, где је био немаран према Богу и према другима. Али у исто време у тој тишини он осећа и нешто друго - осећа Божију близину и присутност. Бог не оставља човека у његовим слабостима и падовима. Он тихо позива човека да устане, да се покаје и да настави путем добра. Тишина човекове душе је место у коме се рађа молитва и подвиг.

           Молитва не мора увек бити дугачка и свечана. Понекад је то и најједноставнији уздах вапијућег срца: "Господе, помилуј ме." Понекад је то тихо благодарење за један проживљени дан, за вољену породицу, за насушни хлеб на трпези, за здравље оних око нас, и за оне који нас воле. А понекад је то и покајничка суза која сапира грех и ношена тишином пада на тло, далеко од погледа других. Благи Господ нас и у Јеванђељу позива на такву молитву и подсећа нас на њене благослове, када каже: "А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац који види тајно, узвратиће теби јавно" (Мт. 6, 6). То је управо унутрашња тишина у којој човек доживљава свој очекивани сусрет са Богом. У таквој молитви човек почиње да се мења. Не нагло и одједном, већ тихо, као што семе бешчујно расте у земљи.

           Наша свакодневница често делује исувише обична да бисмо у њој препознали присуство вечног Бога. Обављамо своје обавезе, бринемо о породици, журимо на своје послове. Али управо у томе лежи једна велика истина нашег хришћанског живота; Бог није присутан само у великим тренуцима, већ и у малим. Он је у свакој доброј речи, у сваком делу милосрђа, у сваком трену када човек изабере љубав уместо грубости.

Када човек научи да у тишини препозна Божији глас и дах, почиње другачије да гледа на свет око себе. Постаје стрпљив према људима, благ и у изговореним речима и у помислима, и пажљив према онима који страдају. Чак и у тешким тренуцима и околностима не губи наду, јер зна да Бог делује и онда када ми нисмо ни свесни његове присутности.

_{Фото: Спаситељева икона "Благое молчание", крај XVIII века, извор: pravenc.ru}

           Аскетско и молитвено искуство Цркве нас поучава да се Бог најлакше сусреће у смиреном и кротком срцу. А смирење и кротост се рађају управо у тишини - онда када човек престане да говори о себи и почне да слуша Бога и другог поред себе. Зато је веома важно да у нашем животу постоје такви тихи тренуци. Можда ујутру, пре него што започне ужурбаност наступајућег дана. Можда увече, када се дан приводи свом крају. Можда у храму, пред Спаситељевом или Богородичином иконом, када се свећа пали као мали принос молитве пред небески Божији жртвеник и када се душа и срце окрећу Богу. Ти тренуци нису губитак времена. Напротив - они су сведоци да се човек враћа самом себи. У њима се душа одмара, срце се умирује, а човек поново проналази снагу за живот. Човек није створен само за бриге и послове овог света. Он је створен за заједницу са Богом - заједницу која почиње једним једноставним кораком: тихим срцем које жели да чује.

Када бисмо у нашој свакодневници имали више тренутака тишине, свет би изгледао другачије. Било би мање грубости, мање осуђивања, мање немира. Људи би на лакши начин разумевали једни друге, јер би у тишини научили да гледају срцем.

           И зато, у овим светим данима Велике Четрдесетнице, када нас Црква позива на молитву, пост и покајање, потражимо трен молитвене тишине. У њој нас очекује Бог - не са прекором, већ са љубављу. Не са осудом, већ са милошћу. Као благи родитељ који нестрпљиво очекује повратак детета које је одавно напустило свој дом, али је напокон нашло пут који ће га вратити свом  Родитељу. Јер тамо где је Бог - тамо увек започиње нови живот. Господе, слава ти и хвала за све! За сваки тренутак тишине у којем, вративши се себи, можемо да сусретнемо и Тебе и да Ти се у молитви обратимо.

^{јереј Ненад Радојчић, парох томашевачки}

^{за портал "Живот Цркве"}

Насловна фото: Иља Рјепин, фрагмент слике "Монахиња", извор: ilya-repin.ru