Људска патња је стварност. Она је нераздвојни сапутник сваког човека овде на земљи, који га прати свуда и увек. Не постоји човек који у свом животу није искусио бол. А уз бол долазе и жалост, туга, сузе, искушење, горчина, сваки страх, а нарочито страх од смрти.

И бол је многообразан и разноврстан: некада телесни, некада душевни, а често и помешан. Тако се овај садашњи живот показује као „долина плача“ (Пс. 83, 7), као земља засејана трњем и коровом, те често видимо да се испуњавају речи тропара: „Сада лежим на постељи болести и нема исцељења телу моме.“

Бол је, свакако, последица зла и пада човека. Као што је познато, са грехом и удаљавањем човека од свога Творца — Бога, у људски живот ушли су и болест, патња, жалост, па и сама смрт, јер Бог није узрочник зла и бола, нити је зло створено заједно са добром.

Али како ми, хришћани, треба да се суочимо са доласком бола у наш живот? Хоћемо ли роптати против Бога? Хоћемо ли негодовати? Хоћемо ли пасти у очајање? Хоћемо ли га прихватити као неминовну судбину, са песимизмом, тугом и депресијом, једноставно као неразјашњиву тајну?

Ипак, поред сваке бриге и примене медицинске етике — јер и библијска реч каже: „Поштуј лекара према потреби за њим, јер је и њега Господ створио… и од земље је створио лекове… Он је људима дао знање да се прославља у чудесима Својим“ (Прем. Сир. 38, 1–6) — неопходно је да се бол сагледа и хришћански. А како се то остварује?

Пре свега, треба да постанемо свесни да нас бол приближава Богу. Бог зна за нас и васпитава нас. Бол долази да сломи наш егоизам и на крају нас поставља пред лице Божије. Човек духовно сазрева кроз бол. Размишља о томе шта је живот и који је његов смисао, те у том смислу важе речи: „Као што се у пећи испитују сребро и злато, тако су Господу угодна изабрана срца“ (уп. Приче). То је један вид Божије посете човеку.

Друго, учимо да је велики Страдалник — Христос. Он је Тај који је страдао, претрпео муке и умро на Крсту ради нас, да би победио грех и смрт. И Својим Васкрсењем — победио је.

Христос је потом исцељивао болесне, уклањао бол људи Својом неизрецивим човекољубљем и дубоким саосећањем према напаћеним људима. Прекрасно о томе пише Свето Писмо: „Он немоћи наше узе и болести понесе“ (Мт. 8, 17) и „прође чинећи добро и исцељујући“ (Дап. 10, 38).

А и апостол Павле — колико је само страдао у свом животу! Имао је „трн у телу“, једну страшну и мучну болест, од које Бог, упркос његовим упорним молитвама, није сматрао да треба да га избави. И он је све то подносио без роптања (2. Кор. 12, 7–9).

Зато нам је потребно много трпљења и да не клонућемо, да не будемо малодушни, да не ропћемо, него да се уздамо у Бога и тешимо се мишљу да нас Бог испитује и да нас неће оставити саме и незаштићене, већ да ће избавити, и даровати здравље, благодат и снагу.

Пише апостол Павле: „Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате више него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети“ (1. Кор. 10, 13). Односно — да бисмо могли издржати искушење.

Пословичан је и пример многострадалног Јова, који је, упркос толиким невољама, искушењима и разноврсним страдањима, остао веран Богу — „истинит, непорочан, праведан, богобојажљив и који се клони свакога зла“. Показао је велико трпљење говорећи: „Нека је благословено Име Господње у векове“ (Јов 1, 21).

Стога треба да се молимо да нас Бог избави од бола и да нам поново дарује драгоцени дар — здравље. Будимо сигурни да Он ублажава нашу патњу, ослађује горчину жалости, одгони тугу, улива оптимизам, даје храброст и дарује наду и утеху. Нисмо сами — Он обећава и уверава сваког напаћеног човека: „Са њим сам у невољи“ (Пс. 90, 15).

И Пресвета Богородица, Мајка свих нас, јесте покров, заштита, помоћ и заступништво. Заиста, колико одмора доноси њено упаљено кандило и колико утехе пружа Молебан Пресветој Богородици! Зато у таквим часовима треба да гледамо ка Распетом Господу и да Пресветој Богородици узносимо молитву, мољење и прозбу. Она постоји као „преображење ожалошћених и избављење болесних“.

Али треба да знамо и ово: наша брига о напаћеном ближњем представља служење Богу. Старање о болеснима јесте један од најузвишенијих израза љубави и испуњење Божанске заповести: „Љубите једни друге“, јер је „вера, ако нема дела, мртва сама по себи“ (Јак. 2, 17).

Будимо, дакле, крај постеље болесника, у часу жалости, у сваком искушењу. Не напуштајмо ближњег који страда, него му пружимо оно што је потребно.

Бол долази и неизоставно је присутан. Али када нас посети, ми као верни хришћани треба да покажемо трпљење и истрајност, још већу веру у Бога. Нека нам уточиште буде молитва: „Нека буде воља Твоја“. А човекољубиви Бог зна све.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"