„Од дрвета не види шуму“, каже народна изрека. Она указује на то да усредсређеност на појединости може замаглити сагледавање целине. Наравно, неко би могао одговорити и супротно: „Толико је обузет шумом да не види дрвеће.“ Уистину, човек је устројен тако да може да сагледава и дрвеће и шуму — и ширу слику и појединости. Међутим, најбоље је када то функционише на исправан начин. Према неуронаучнику и философу Ијану Макгилкристу, правилан поредак постоји онда када сагледавање целине има првенство, док је пажња према детаљима у другом плану. У свом првом значајном делу, Господар и његов изасланик („The Master and His Emissary: The Divided Brain and the Making of the Western World“), он истражује на који су начин две мождане хемисфере — десна и лева — устројене управо за те функције. Он, такође, тврди да је западна цивилизација (модерност) преокренула тај поредак и постала претерано усмерена на детаље. Због тога врло често не сагледавамо ширу слику све док не буде прекасно.

Наша усредсређеност на појединости постала је једно од главних обележја технологије и науке. Ствари рашчлањујемо како бисмо разумели на који начин функционишу. Наравно, то „како ствари функционишу“ често представља нешто много шире од фрагментарних истраживања по којима је наша технолошка цивилизација постала позната. Постали смо култура стручњака и специјалиста. У свету брзих промена често тек касније откривамо „ненамераване последице“ својих поступака, дуго након што су ти поступци већ почели да делују.

Протестантска реформација заузима место у историји које се у великој мери поклапа са Индустријском револуцијом. Њих је повезивало поверење у саму природу промене. Сретао сам протестантски слоган semper reformanda (скраћено од ecclesia semper reformanda est), што се преводи као: „Црква мора непрестано да се реформише.“ Промена је тако постала нешто више од повременог исправљања недостатака — постала је нужан начин живота.

Одавно сматрам да је појам промене постао део саме основе позносредњовековне западне културе. Било би поједностављено тврдити да постоји искључива узрочна веза — да је Реформација довела до Индустријске револуције — иако су поједини значајни мислиоци годинама заступали такво становиште, попут Макса Вебера. Чини ми се тачнијим рећи да је „промена“ једноставно постала „део духа времена“. Ипак, ми смо наследници тог културног преображаја. Промену подразумевамо као природно стање ствари. Штавише, промену посматрамо као напредак, као кретање ка нечему бољем. Црква се, дакле, не само реформише, него мора непрестано да се реформише.

Током последњих неколико деценија почеле су, међутим, да се јављају сумње у такво схватање. Критичари наратива о промени и напретку постојали су од самог почетка, али су ненамераване последице наших „прогресивних“ пракси почеле да се нагомилавају на начин који саму промену доводи у питање. Полако откривамо да, када промените једну ствар, ризикујете да промените све. Такав ризик упућује на потребу да идемо спорије и да научимо да добро погледамо пре него што начинимо корак.

Они који су најизложенији неочекиваним последицама промена јесу млади. Родити се у времену великих промена значи да ће њихове последице највероватније постати јасне тек онда када већ буде прекасно. Изгубљено детињство не може се повратити нити поправити.

Занимљиво је приметити да Православље претходи културном преображају који је створио савремени свет. Штавише, Православље је живело у својеврсној „културној чаури“, која је у много чему била страна читавој западној култури. Ипак, сада се налазимо овде, у оваквом свету. Управо та чињеница у великој мери објашњава уздржаност Православља према западној култури у целини, као и његову трајну критику начела semper reformanda.

Шта бисмо уопште мењали?

Православље унутар свог предањског постојања има много „дрвећа“, али их је примило у облику шуме. Православље није „мноштво ствари“ — оно је свеобухватна целина. Православни разговори (а њих је у нашем интернетом повезаном свету веома много) често бивају увучени у културну навику усредсређености на појединости. Било да је реч о догматским питањима или о практичним и пастирским темама, наши разговори лако могу постати расправе о „дрвећу“ — о детаљима истргнутим из сопственог контекста. А такви разговори неизбежно носе опасност погрешног разумевања и искривљавања самог предмета о коме се говори.

Православље је све — по самој својој природи. Све што је мање од целине није Православље.

Свети апостол Павле пише у Посланици Ефесцима 1: 9-10

„...тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему.“

То је Црква — „све сабрано у једно у Христу“.

Зато он може да пише и Светом Тимотеју, описујући Цркву на следећи начин:

„Дом Божији, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15).

Мислим да је то један од главних разлога због којих Православље себе често описује као „начин живота“, а не као скуп догмата. Уосталом, сама реч Orthodoxia значи „правилно слављење“ или „правилно богослужење“ и означава целокупност нашег живота у заједници са Богом, а не само оно што чинимо у храму. Православни живот јесте живот у присуству свега.

Када су моја деца била мала, често су морала да бирају како ће поставити своја питања. Могла су да питају мајку и добију кратак, практичан одговор. Или су могла да питају оца — и тада би добила читаво предавање о свему. А када бисмо разговарали, ти разговори су трајали дуго.

И данас, када размишљам о било чему, ја размишљам о свему. Верујем да је једини истински одговор на све управо: „Слава Богу за све.“ У тим речима не крије се одбацивање света. Напротив, у њима је прихватање и загрљај свега што постоји (укључујући и Самога Бога), као и прихватање и благосиљање сопственог места унутар тог поретка. А моје место јесте да кажем: „Слава Богу за све.“

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"