Христос васкрсе, драги моји читаоци!

            Данашње читање из књиге Дела апостолских суочава нас са парадоксом који не стаје у оквире формалне логике, већ је крајеугаони камен нашег хришћанског живота. Апостол Петар је у тамници. Жељезо окова, мноштво стражара, неумољивост смртне пресуде. Људски разум говори: „безнадежно“. Но, свети Филарет Московски обраћа нашу пажњу на задивљујући детаљ: у овом предсмртном часу, Петар… спава. У том сну није умор тела, већ најдубља егзистенцијална тишина. То је слика душе која је потпуно прекорачила праг страха и предала себе у руке Живога Бога. Када човек престане грчевито да се држи за земаљски опстанак, он задобија истинску слободу коју никакви зидови не могу ограничити. Али, док један уд Тела Христовог пребива у овом светом миру, читаво остало Тело — Црква — бди. „А Црква се мољаше усрдно Богу за њега“ (Дела 12:5)

            Овде ми видимо онтолошку тајну Цркве: молитва  — то није само „побожна вежба“, то је мистична веза која превазилази простор и руши законе материје. Свети Јован Златоусти назива ову молитву „знаком љубави“. Љубав је та једина сила која молитву чини „усрдном“, односно напетом, способном да продре у небо.

            Данас, када нашу рођену земљу поново растржу немири, када се испитује чврстоћа јединства Цркве, ова слика постаје за нас огњени путоказ. Ми видимо како спољашње силе покушавају да ограниче слободу духа, како искушење људског гнева и политичког беса куца на срца верних. Но погледајте прву Цркву: они нису подигли буну, нису почели да одговарају злом на зло. Њихов одговор била је „истинска сапутница“ — саборна молитва.

            Празнујемо Дан победе над нацизмом и фашизмом — над идеологијама које су себе сматрале господарима судбина. Али данас смо дужни да искрено признамо: зло има много лица. Манифестација ових зала у наше време није само симболика, то је пре свега дух. То је онтолошка гордост, уздигнута на ранг добродетељи. То је отров супериорности који тера човека да у ближњем не види лик Божији, већ „непријатеља“, „објекат“ или „историјску сметњу“.

Када дозволимо да политичке етикете постану важније од бесмртне душе, када заједничку купељ делимо на зараћене таборе, тврдећи да су наше молитве „угодније“ Богу — ми сами градимо ону тамницу у којој је чамио Петар. Ирод савремености је дух поделе, који се храни жеђу за обрачуном са неистомишљеницима. То је покушај да се Црква претвори у послушно оруђе земаљске идеологије, оправдавајући мржњу „вишим интересима“.

            Како да не допустимо проклијавање ових отровних семена у нашим душама? Златоусти нам оставља јасан рецепт: молитва мора да спере „рђу грехова“. У срцу које искрено вапи ка Богу и моли за мир чак и за непријатеље, не остаје места за испољавање зла. Јер свака идеологија супериорности завршава се тамо где човек у другоме препозна Христа.

            Заштита друштва почиње јачањем „домаће цркве“. Ако свака породица постане простор молитве, никаква спољашња пропаганда поделе ту неће наћи плодно тле. Позвани смо да будемо будни стражари сопствене душе, не дозвољавајући мржњи да нам диктира поступке. Бог је допустио тамницу за Петра да би пројавио Своју славу. Наша садашња искушења су такође пећ. У њој сагорева све спољашње, политичко, привремено, а пречишћава се чисто злато вере.

            Будимо свесни: никакви „четворица војника“, никакви гвоздени окови идеологија неће опстати пред саборним уздисајима верујућег народа. Светлост Христова увек побеђује таму људске злобе. Будимо достојни ове Победе — не само у историји, већ и у вечности.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, насловна фото: бр.377. са t.me

Са руског превела редакција портала "Живот Цркве"