О историјату црквених раскола написано је много књига – и у лепој књижевности, и документарних, и научних. Већ више од једног века постоји предмет под називом расколологија који се будућим свештеницима предаје у богословским школама и на факултетима. У изавачкој кући „Познање“ у припреми* је књига професора Минске духовне академије Александра Слесарева „Расколологија“ у којој он објашњава саму суштину ове појаве у црквеном животу и показује које облике раскол може да поприми. Такође, даје анализу узрока који воде ка раскиду црквеног јединства.

Вероватно су сви чули за раскол из 1054. године и за раскол припадника старог обреда из XVII века. Међутим, очигледно је да се покушаји разарања црквеног јединства нису ограничили овим двама догађајима. Да ли се зна укупан број раскола у историји Цркве?

— Вероватно је свака историјска епоха обележена настанком подела у хришћанској средини. Већ је апостол Павле скретао пажњу на овај проблем и у Првој посланици Коринћанима је клицао: Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли (I Кор.1,10).

Црквени расколи су постојали и за време антике, и у средњем веку и у ново доба. У ХХ веку се појавило изузетно много неканонских верских заједница које су се поистовећивале с Православљем. Ови расколи су толико многобројни, разноврсни и међусобно различити да се тешко могу описати у оквиру једне студије. Врло је вероватно да би приређивање посебног информатора о црквеним расколима омогућило стицање представе о броју шизматичких заједница, али овакво издање тренутно не постоји.

Због чега је управо ХХ век изнедрио оволики број нових црквених раскола у већини помесних православних Цркава?

— Разлог се састоји у новим изазовима с којима се Православна Црква суочила у ХХ веку.
Пре свега, у питању је процес распада царстава који је довео до низа националних држава. Пошто православна традиција теоретски дозвољава одвајање црквене области од киријархалне Цркве с каснијим стицањем потпуне административно-канонске независности, у низу случајева се рађало искушење да се овај процес форсира. Притом је световна власт често наступала као главни иницијатор аутокефалних пројеката остварујући прагматичне циљеве политичког карактера.

Други значајан разлог за настанак великих раскола у ХХ веку представљају ставови православног становништва и клира о овом или оном политичком уређењу. Дискусија о питању граница политичког конформизма може деценијама да дели чланове једне помесне Цркве.

И на крају, трећи узрок за настанак великих црквених раскола може бити неслагање с црквеним реформама. Свака промена устаљених спољашњих облика црквеног живота, чак и ако је мотивисана враћањем на старије установе, може изазвати конфликт унутар Цркве. Као пример може да послужи такозвани раскол због старог календара који се појавио због тога што се православно становништво Грчке, Румуније, Бугарске и других земаља није сложило с реформом црквеног календара.

_{Фото: Црни сабор. Устанак Соловецког манастира против новоштампаних књига 1666. године. Сергеј Милорадович (1885.), извор: wikimedia.org}

Ви у својој књизи наводите различите типологије црквених раскола и различите узроке њиховог настанка. А да ли постоје опште претпоставке које доводе до верских несугласица?

— Главни предуслов сваког црквеног раскола јесте одсуство жеље или неспособност појединих верника да схвате значај црквеног јединства, чије очување је заповедио Христос. Расколи могу настајати услед сукоба личних, националних, политичких и других интереса. Често раскид црквеног јединства изазивају сукоби у области религиозних или нерелигиозних вредности. Међутим, са православне тачке гледишта, јединство Христове Цркве представља једну од најважнијих вредности. За истински верујућег човека не постоје интереси који би били изнад добробити Цркве и нарушавали Богом заповеђено јединство хришћана.

У којој мери је данас проучен феномен црквеног раскола?

— Данас се са сигурношћу да говорити о томе да је проблематика црквених раскола у довољној мери проучена са становишта историјске науке. Скоро сваке године појављују се нове студије које откривају различите аспекте историјског развоја појединих раскола у Православној Цркви. Међутим, овај феномен и даље захтева темељно проучавање и оцену са становишта еклисиологије, канонског права, социологије, социјалне психологије, психологије религије, конфликтологије, културологије, па чак и политикологије.

Интердисциплинарни приступ проучавању црквених раскола као значајне појаве у животу људског друштва може омогућити откривање његових нових страна, тенденција и законитости. С друге стране, развој знања у овој области изузетно је важан за очување црквеног мира и јединства.

Ако се добро проуче историја црквених несугласица, њихови узроци и последице, да ли се оне у будућности могу предвидети и самим тим избећи?

— Нема сумње у то да искуство из прошлости треба да допринесе мудријем одговарању на савремене изазове. Истовремено, проучавање феномена црквених раскола треба да буде усмерено на откривање унутрашњих законитости ове појаве које имају универзални карактер и чине окосницу сваког раскида православног јединства.

Сматрамо да у проучавању узрока настанка раскола и конфликта највећу перспективу имају студије са становишта социјалне психологије и конфликтологије. Ако се било који црквени раскол посматра из тог угла, постаје очигледно да је до његовог настанка дошло услед развоја сукоба интереса или сукоба вредности. Сасвим је очигледно да за верујућег човека прворазредни значај имају религиозне вредности. Учесник у конфликтној  ситуацији, који је верски мотивисан, потенцијално је склон компромисима ако је реч о противречностима изазваним личним интересима или нерелигиозним вредностима. У њих се могу сврстати културне, политичке, националне и друге вредности. Међутим, компромис у области религиозних вредности за таквог човека није могућ.

Истовремено, проучавање црквене историје показује да расколи који су настали услед развоја сукоба интереса или сукоба нерелигиозних вредности могу прерасти у расколе који наводно имају религиозне мотиве. Таква еволуција конфликта који проузрокује раскол је крајње опасна, јер прети крајњим сужавањем простора за компромис. Дакле, анализа природе конфликта који проузрокује раскол помаже у предвиђању сценарија настанка и развоја црквених раскола, као и могућности њиховог превазилажења.

_{Фото: Суђење патријарху Никону, Сергеј Милорадович (1885.), извор: wikimedia.org}

Раскол не представља само ударац за Цркву, већ и за државу. И истакнути пример за ово представља недавни црквени раскол у Украјини. Да ли то значи да није само Црква, већ и држава заинтересована за проучавање ове црквене и друштвене појаве?

— Постоји директна зависност државне, политичке, друштвене, а у неким случајевима и економске стабилности од конфесионалне равнотеже и мирног саживота грађана. У току историје верски сукоби су више пута значајно утицали на најважније геополитичке, политичке, друштвене, идејне и друге промене. Верски сукоби су често изазивали агресију и насиље, оружане сукобе и ратове, а такође су доводили до развоја сепаратизма и прекрајања државних граница. 

Проучавајући верске сукобе који су имали најосетније последице, већина истраживача је посвећивала пажњу проблематици међурелигијских или међуконфесионалних сукоба. До данас специфика сукоба унутар конфесија у које спадају и црквени расколи, није довољно проучена.

За моноконфесионалне државе или државе у којима постоји доминантна конфесија, настанак сукоба унутар конфесије има подједнако разорне последице као међурелигијски или међуконфесионални сукоби у полирелигијским и поликонфесионалним друштвима.

Шта је новина коју је ваш рад донео црквеној науци?

— Овај уџбеник представља први покушај систематизације теоријских аспеката проблематике истраживања раскола. У књизи се примењује нови приступ анализи узрока који проузрокују конфликте и наводи се ауторска класификација евентуалних облика разарања црквеног јединства. Једна од глава у уџбенику посвећена је разматрању православног канонског становишта у вези с различитим питањима која се односе на проблематику скретања у раскол, пребивања у расколу и поновног сједињења расколника са Црквом. Главни задатак књиге је да се код студената основних студија богословије формира целовито поимање црквеног раскола утемељено у православној традицији.

_{Извор: magazin.blagozvon.ru}

Ваша књига је уџбеник намењен ученицима богословских школа и студентима теологије. У којој мери она може бити занимљива ширем кругу читалаца?

— Као што сам већ рекао, за најновији историјски период карактеристичан је настанак великог броја црквених раскола. Поједине шизматичке заједнице су огромне и по бројности превазилазе неке помесне православне Цркве. 

Постоји мноштво православних породица које су подељене по питању црквено-канонске припадности. С тим у вези, може се тврдити да су црквени расколи један од најактуелнијих изазова савременог православног света.

Суочавајући се са овим проблемом, православни хришћанин неминовно размишља о узроцима и последицама ремећења црквеног јединства, да ли су Свете Тајне у расколничким заједницама делотворне, као и о дозвољеним облицима односа са расколницима итд. Одговори на ова питања могу се наћи на страницама књиге „Расколологија“.

ИНФОРМАТИВНО

Александар Валеријевич Слесарев рођен је 1980. године у Гомељу. Завршио је Богословску школу у Минску и Руски државни социолошки факултет.

Он је проректор за научни рад, шеф катедре за црквену историју и црквено-практичне предмете на Минској духовној академији. Он је магистар теологије и магистар психологије. Докторант је Обједињеног савета за докторске дисертације Московске, Санктпетербуршке и Минске духовне академије и постипломац Института за историју Националне академије наука Белорусије.

Аутор је монографија „Раскол због старог календара у историји Православне Цркве (1924–2008)“ (Москва, 2008), „Расколологија. Увод у појмовни апарат“ (Москва, 2012), „Мартиролог Гомељске епархије (1917–1953)“ (Минск, 2017) и више од 60 научних радова.

*) Разговор водила Јелена Алексејева (29. јануар 2021. године)

Извор: e-vestnik.ru, за портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: професор Слесарев на конференцији 2019. године, извор: wikimedia.org