Говорио је преподобни старац Пајсије Светогорац: „Видиш ли овај крчаг? Горњи део му је чист, али при дну, тамо где додирује земљу, хвата се нешто налик буђи. Тако је и са човеком: што се више приљубљује уз земљу и земаљско, то се више прља; а што се више уздиже ка небеском, то се више очишћује.“ (Јеромонах Пајсије, Изливено миро)

Заиста, готово сви Оци Цркве, како древни тако и новији, користили су примере из чулног света како би помогли човеку да разуме духовне стварности. Јер, веома често оно што важи у чулном и материјалном свету, у извесној мери важи и у духовном. Тако је, на пример, преподобни Порфирије Кавсокаливит говорио о људској заљубљености, која човека наводи да непрестано мисли и усмерава се ка предмету своје љубави. Тим примером је желео да покаже да и човек треба да буде окренут Богу „свом душом својом, и свим срцем својим, и свом мишљу својом“. Исто чини и Свети Пајсије у наведеном одломку. Он користи једноставан пример крчага за воду како би подсетио на једну суштинску истину духовног живота: оно чему се човек привија, чиме се бави и у шта се сав погружава, неизоставно ће донети и одговарајуће плодове. Да ли се човек привија уз земаљско и материјално? Почеће да се духовно прља. Да ли се привија уз небеско и духовно? Почеће да се очишћује његова душа. А то значи да ће се у његовом срцу стварати простор како би благодат Божја нашла „места“ да се у њему настани — „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“

И пример крчага је непосредан и јасан: место где његово дно додирује земљу хвата буђ, док његов горњи део остаје чист. Светитељ на свој начин изражава оно што непрестано објављују реч Божја и црквено Предање: „Мислите о ономе што је горе, тражите оно што је горе, а не што је на земљи“ (апостол Павле). Јер, створени од Бога „по лику и подобију“ Његовом, ми као своје природно стање имамо непрестано и љубављу испуњено стремљење ка Богу: „Љуби Господа Бога свога свом душом својом, и свим срцем својим, и свом мишљу својом, и свом снагом својом.“ Шта би, заиста, могло бити природније за биће које је створено да „понавља“ свога Бога (преподобни Софроније Светогорац), које је од Њега произашло, Њиме стоји и постоји и Њему стреми, него да непрестано и непоколебиво држи духовне очи упрте у свој корен и свој извор? „Очи су моје свагда ка Господу“, каже човек надахнут Духом Божјим. Зато се и у средишту свих тајни Цркве – у Светој литургији – чује позив свештеника: „Горе имајмо срца“, на који верни народ одговара: „Имамо ка Господу“, како би уследио благословени наставак: „Заблагодаримо Господу.“ Другим речима, нема могућности да човек, а нарочито онај који се сматра верујућим, живи духовним животом и постоји као уд Христов ако његово срце непрестано није покретано тежњом да буде тамо где је Господ.

Дакле, када бриге овога света, а још више његова искушења и расејаности, одврате хришћанина од тог „гледања“ лица Христовог, тада – да! – духовна „буђ“, односно зло и грех, почињу да се развијају и стварају трулежно окружење за његову душу. Самим тим, лукави почиње да односи превагу, са свим оним што прати његово присуство: стрепњом, жалошћу, узнемиреношћу, унутрашњим нередом и паклом. Наравно, светогорски старац не мисли да хришћанин који живи у свету, па чак ни монах, не треба да се бави стварима овога света. Као људи који имају тело, неизбежно смо упућени и на те послове. Оно што је важно, како и сам истиче, јесте да се човек за њих не веже, да не буде њима потпуно обузет, попут безбожника који су избрисали Бога из свога живота. А како се то постиже? Само онда када се верник одликује истинском вером, која му отвара духовне очи да све у свету посматра у Богу. Зато апостол Павле каже: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“, изражавајући најдубљу стварност да Бог даје живот и дах и све човеку и целокупној творевини.

Према томе, када верник својим подвижничким животом научи да свет, себе, своје ближње – све – посматра тим „двоструким“ погледом, односно када у свему види оно што је најочигледније: присуство Творца у свим створењима и творевини, тада се заиста налази при врху крчага, „мисли о ономе што је горе“, непрестано разговара са својим Оцем и осећа се као дете у наручју своје мајке. Ту, свакако, нема простора да се развија „буђ“, јер светлост лица Господњег долази као „огањ који спаљује“ сваку страст и сваки зли покрет душе. У таквом динамичном духовном стању, које потврђује да „немамо овде постојана града, него тражимо онај који ће доћи“, човек постаје обиталиште самога Бога, од кога се труди да никада не отпадне. Али, и ако се догоди да негде посрне и отпадне, он одмах поново започиње подвиг повратка, односно подвиг покајања, како би поново задобио оно што је спознао и искусио као саму суштину свога живота: живот без Христа не може се поднети!

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"