Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           На дан црквене Нове године Црква нам предлаже да пажљиво саслушамо заповест апостола Павла која је упућена Тимотеју. Ова заповест није тренутна, већ је рођена у време кад је хришћанима претила незнабожачка власт, која је отворено била непријатељска према вери. Тим је чудније што апостол не саветује да се прогонитељи мрзе, не даје благослов за избегавање молитава за њих, већ директно заповеда: молите се за цара и за све оне који су на власти.

           Светитељ Јован Златоусти ову заповест објашњава једноставно и дубоко: владари су бедем који штити поданике и зато је праведно да им се жели добро, јер се њихова добробит претвара у мир за све. Блажени Августин додаје другу димензију: док Град Божји туђинује посред земаљског Града користимо пролазни свет Вавилона – и зато се молимо за благостање оних међу којима туђинујемо, сећајући се речи пророка Јеремије: „ако он буде у благостању и ви ћете имати мир“.

Ово није молитва за вечну судбину земаљских царстава, већ за пролазни простор у којем Црква може да дише и да узраста у побожности.

           Али овде се поставља питање које је својом мученичком честитошћу врло оштро поставио свештеномученик Аркадије (Остаљски): шта ако власт није просто равнодушна према вери, већ директно тежи ка томе да искорени Цркву? Шта ако само помињање овакве власти на богослужењу неки не желе да претворе у молитву, већ у акт покорности попут оних који су узносили име византијског цара – не толико молитвено колико у знак зависности и потчињавања?

           Он овде прави танану, али одлучујућу разлику: помињање власти на богослужењу представља израз потчињавања и није обавезно молитва у дословном смислу те речи. И ако је власт отворено безбожна, прогања веру и не жели никакву молитву за себе, захтев за њено помињање на Литургији се претвара у нешто фалш, у форму без садржаја која вређа и власт и савест људи који се моле. Истинска молитва за прогонитеље, каже он, није напамет научена формула из претходних векова, већ је жива молба срца: нека их Господ избави од сваке ђавоље обмане, нека их приведе покајању, нека утка у њихова срца мир и добро старање за Његову Цркву.

_{Фото: библијска сцена са праоцем Нојем и голубицом која му се враћа са маслиновом гранчицом (Пост. 8:11), катакомбе светог Петра и Марселина (крај 3. века), извор: didatticarte.it}

           Апостол Павле није заповедио угађање власти и није захтевао политичку покорност по сваку цену. Заповедио је љубав која се односи чак и на непријатеље. Молитва не означава признање да је прогонитељ у праву и није благосиљање безакоња. Она је знак да му се жели истинско добро: обраћење, покајање и спознаја истине – управо оно добро ради којег је Христос дао Свој живот за све. Зато и ми, живећи у свету у којем се вера поново подвргава искушењима, где се налазе они који желе да ограниче или да у потпуности укину Цркву, нисмо призвани на мржњу и сервилност, већ на трезвену и свесну молитву. Можемо и треба да желимо да се власт уразуми, да јој желимо истинско, а не привидно добро; да се молимо да покајање замени гнев и заслепљеност; али притом треба да правимо разлику између молитве љубави и молитве-потчињавања иза које не стоји ништа осим страха.

           А циљ такве молитве, по речима апостола, није политичко благостање само по себи, већ то да „проводимо живот тих и миран у свакој побожности и чистоти“ – односно да спољашњи мир, ако га Бог да, не послужи доконости, већ узрастању у вери и врлини.

А ако не буде спољашњег мира – тим пре чувајмо унутрашњи мир о којем говори светитељ Јован Златоусти: мир са самим собом и с Богом, који је недостижан за сваку спољашњу силу и прогоне.

           На почетку нове црквене године молимо Господа за овај двоструки дар: дух истинске, искрене молитве за све људе, за оне који су на власти и за непријатеље Цркве – не молитву из страха или ласкања, већ из оне љубави којом је Христос заволео и нас још док смо били Његови непријатељи. Посебно, као што нам предлаже свештеномученик Аркадије: Још се молимо – за оне који су на власти, да их Господ Бог избави свих демонских напада, да их доведе до покајања и исправљања, да у њиховим срцима прозбори оно што је мирно и добро за Његову свету Цркву.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор и фото: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић