Опрезност ученика Господњег Томе према сведочењу осталих ученика да је Господ васкрсао, које се сећамо 6. октобра поводом његовог мученичког краја и славног уласка у Царство Божије, увек представља повод за размишљање о великој теми неповерења, па чак и неверовања. Јер вера и неверовање јесу питања која су мучила, муче и увек ће мучити човечанство, које је у великој мери навикло да се руководи својим чулима и разумом, а још више, нарочито када је реч о образованијим људима, сопственом вољом и оним „тако ми се свиђа"! Када је, пак, реч о вери у Исуса Христа, ту ствари постају много теже, јер ова вера не захтева просто интелектуално прихватање, него дословно промену живота, покајање као повратак Богу, а то болно удара на човекове страсти и његов безмерни егоизам.

Томино неверовање наша Црква, међутим, карактерише као „добро неверовање" – „О, добро неверовање Томино!" У први мах он је можда био заробљен у својој издвојености зато што је предност давао свом разуму, заснованом на чулима: „Ако не видим, нећу веровати". Али потом доводи у питање сопствену вољу и ступа у заједницу са осталим ученицима, да би и сам постао учесник изненађујућег догађаја – виђења васкрслог Христа – а отуда и његовог спасоносног исповедања: „Господ мој и Бог мој!" То значи да добро неверовање може у себи имати обележје сумње, али ипак оставља простор и за нешто друго, оставља простор за... смирење! Оно, дакле, не „цементира" човекову вољу, јер на крају преовладава трагање за истином. А познато је да тамо где човек усрдно трага за истином, ту се Истина – Христос открива. То је тренутак када човек коначно „чује" глас Божији на једином месту на којем Он „говори" – у човековом срцу. „Свако ко љуби истину слуша глас мој" (Господ).

Друго неверовање, међутим, оно које се сматра „лошим", јесте неверовање које у себи носи елемент апсолутности, а самим тим и недостатак самопознања. Човек који је, како се каже, „армирани бетон", не може се сматрати душевно здравим и „лети у облацима" сопствених помисли! Из најједноставнијег разлога што у овом животу не постоји ниједан објективан чинилац који би човека могао довести до потпуне извесности у погледу његових мисли и поступака. Фрагментарност и недостатак потпуног, свеобухватног погледа јесу обележја човекове смртности у овом свету. У стварности, међутим, искуство показује да се иза сваке апсолутизације неверовања крију укорењене навике грешног начина живота, у том смислу што је такав неверник своју вољу усмерио искључиво ка „насладама живота", потпуно се трошећи на њих! Прикован, дакле, за грех света, он није у стању – или, боље речено, не жели – ни да замисли да постоји нешто изван „блата" и искључиво хоризонталног начина живота; не жели да удахне ваздух Неба! Према речима Светог писма: „Рече безумник у срцу своме: Нема Бога!"

Са тог становишта, неверовање човека у сваком времену нема теоријски, него практични карактер: његов живот води га или ка Богу или ка брисању Бога из сопственог живота. Није случајно један мудар човек нашег времена, блаженопочивши велики отац Епифаније (Теодоропулос), рекао да би, када би се и највећи безбожник дао убедити да само неколико дана, са макар мало доследности, следи Христове заповести, потом би сам непрестано тражио Христа.

Протопрезвитер Георгије Дорбаракис

Извор и фото: pemptousia.gr

Насловна фото: икона светог апостола Томе, извор: athoniteusa.com